Način da se policija predstavi narodu kao dobronamerni alat u službi građana i građanki nije isključivo vezan za glorifikovanje policajaca/ki od strane vlasti. Od slogana na vozilima policije, preko izveštaja medija o hapšenjima, do filmova i televizijskih serija o policajcima, otkako je medijske mogućnosti (a ona je vrlo jaka), u javnom prostoru vlada copaganda (engleska složenica od reči cop i propaganda; policijska propaganda, prim. prev).
Copaganda služi, državi i njenom aparatu, da predstavi policiju kao good guys (dobre momke, prim. prev). U copaganda filmovima i serijama to ne znači da će policajci/ke biti jednodimenzionalni karakteri. Štaviše, autori/ke će se potruditi da naprave višeslojne likove sa sijaset vrlina i mana koje, naočigled, ne ugrožavaju druge, kako bi policajci/ke bili/e što bliži/e gledateljima i gledateljkama, te da bi se stvorila empatija/simpatizacija kod publike.
Pojam good guys time nije određen prema ideji da su policajci junaci/kinje samo dobrih osobina, već predstavlja sistem vrednosti i pravila policajaca/ki koji je jedini ispravan za taj mikrokosmos. Jednostranost sistema vrednosti u umetničkom delu je vredna dekonstrukcije, ali pravi problem sa copaganda-om nastaje u vanfilmskom svetu. Naprosto, policajci žive u stvarnosti, a slučajevi koji se prikazuju u serijama i filmovima su tek bledo bazirani na stvarnim događajima ili imaju njihove elemente. U vanfilmskom svetu, policajci/ke i te kako čine loše stvari – bila to policija koja je ubila Džordža Flojda ili ona koja tuče narod u Srbiji. No, motivi nasilja i zločina od strane policije ne postoje u copaganda-i, ili ako postoje onda su usmereni ka jednoj grupaciji policajaca nasuprot „većini koja ne čini takva dela“ (citat iz skoro svake serije o policajcima).
Diskrepanca između stvarnih postupaka policajaca/ki i onih prikazanih u filmovima i serijama može biti opasna jer stvara nerealnu sliku o policiji, to jest, omogućava pozitivan diskurs koji nema činjenični temelj. Kroz copaganda-u se stvara iluzija potrebnosti policije u svakom društvu i umanjuje se njihova agresivnost prema građankama i građanima bez obzira da li su „prekršili“ zakon ili ne. Čak i u ,,Porocima Majamija“ (Miami Vice) se stvara slika, zbog nekoliko junaka/kinja, da u vanfilmskom svetu nisu svi policajci „prljavi“ (engleski dirty kao sleng za korumpirano), iako ih većina u seriji jeste tako prikazana.
Kao što sam gore navela, copaganda može da se pronađe u različitom medijskom prostoru (bilo u vestima, marketingu, književnosti), ali njena perfidnost je najizraženija u filmovima i serijama (mahom iz SAD-a, zbog njihove hiperprodukcije), a samim tim i možda opasnija, te ćemo se u tekstu baviti tom sferom.
Rešavanje zločina je viševekovna priča, a negde sa porastom publike (zbog veće dostupnosti obrazovanja), dakle u XIX veku, rasplamsao se, poput mnogih drugih, i žanr specifičan za temu – detektivski. Potom su se, mahom u XX veku, izrodili mnogi junaci i junakinje, među kojima su verovatno najpopularniji Šerlok Holms, Herkul Poaro, gospođica Marpl, Filip Marlou i Nensi Dru. Međutim, pomenuti junaci i junakinje nisu policajci/ke, već privatni detektivi ili ljudi koji u slobodno vreme rešavaju zločine. Policija kojom su pomenuti junaci/kinje okruženi/e opisana je kao nesposobna ili bar na granici sa tom karakteristikom.
Dakle, copaganda-e, u njenoj srži, nije bilo u tom periodu. No, kako je suština policije sve jasnije postajala represivnom, smetajući samo narodu, ali ne i vlasti, morali su da se promene temelji u prikazivanju policajaca/ki. Verovatno je u prvim policijskim serijama u SAD rođena copaganda. U jednoj od prvih serija Dragnet (1951) stvorila se ideja da policija štiti građanke i građane od zločinaca koji vrebaju iza svakog ugla, dok u stvarnosti tokom pedesetih godina prošlog veka policijska brutalnost ne prestaje, pogotovo prema crncima/kinjama.
Vremenom se stanje na ulicama ne menja, ali raste broj policijskih serija i filmova u svim žanrovima. Delikatnost copaganda-e nastaje njenim uplivavanjem u žanr komedije i uvođenjem crnaca/kinja kao stalnih likova filmova i serija. Za obe delikatnosti možemo uzeti primer Policajca sa Beverli Hilsa (Beverly Hills Cop) iz 1984. godine sa Edijem Marfijem (Eddie Murphy) u glavnoj ulozi. Imajmo na umu da policijski (sistemski) rasizam i brutalnost nisu izumrli osamdesetih, ali bioskopsku publiku osvojio je policajac, koji je crnac, u svojim neverovatnim, zabavnim avanturama u kojima rešava mrežu zločina. Te avanture će postati deo jedne od novačno najuspešnijih franšiza akcionih komedija. Informacija da je policajca Aksela Folija trebalo da glumi Silvester Stalone (Sylvester Stallone), ali da je uloga pripala Marfiju, može dosta da otkrije kao i samo biranje žanra.
„Policajac sa Beverli Hilsa“ publiku obaveštava da među policajcima/ajkama ima i crnaca/kinja, a da policijski posao može da bude i te kako zabavan jer ga obavljaju ljudi koji su briljantni, a vedri i prijemčivi „običnom čoveku“. Uz takvu postavu svako može da se nasmeje policijskom filmu, a žrtve policijske represije – crnci/kibje u ovom slučaju – ne moraju više da se plaše jer među policijom ima i njihovih. Dakle, stvara se ideja da crnci/kinje mogu da budu na strani vlasti a ne represirani i getoizirani zbog boje kože, kao i da policija koja se viđa na ulicama je samo odstupanje od pravila good guys-a.
Iste godine kada i „Policajac sa Beverli Hilsa“ nastaje i druga franšiza „Policijska akademija“ (Police Academy), a prati je, četiri godine kasnije, franšiza „Goli pištolj“ (Naked Gun). Obe franšize parodiraju sistem policije kroz vickaste junake/kinje. U ovim franšizama publika može da se nasmeje stereotipu o policiji – da je glupa i nedorasla zadatku. Međutim, kako na kraju svakog filma, junaci i junakinje pobede negativca koji planira rušenje države (ili teroristički napad), a ono čemu se publika do tog trenutka smejala dobija novo ruho – postaje simbol zaštite svih nas od onih drugih, onih loših. Dok se sve svede pod okrilje jednoličnog sistema vrednosti, usvojenog u vanfilmskom svetu, i parodija je odlično sredstvo propagande koja glorifikuje policiju.
Sva tri pomenuta filma su franšize, što omogućava u filmovima (o policajcima/kama) razvijanje lika i otkrivanje motivisanosti postupaka, najčešće u njegovoj/njenoj prošlosti. Dapače, to je više slučaj u „Policajcu sa Beverli Hilsa“. U dve pomenute parodije, franšiza omogućava veći udeo smeha u poimanju policajca/policajki. Takve karakteristike franšize (razrada radnje, dublja motivacija junaka) omogućavaju održavanje propagande. Stoga je mnogo uspešnija forma copaganda-e u serijama.
Krenimo od žanra u kome smo bile/i do sad, komedije. Jedna od najpopularnijih serija u proteklih četvrt veka jeste sitkom „Bruklin 99“ (Brooklyn 99). Priča o toplim, vedrim i vrcavim karakterima među kojima se ističu detinjasti Džejk Peralta (Endi Semberg) i hladni gej kapetan, koji je i crnac Rejmond Holt (Andre Brauer) uz dve Latino detektivke i crncem narednikom, osvojila je svetsku publiku. A kako i ne bi? Bez obzira na svoje mane, svi policajci na kraju dođu do dobrog zaključka o situaciji, sebi i drugima (što je jedna od karakteristika sitkoma), dok usputno rešavaju zločine i čine grad bezbednijim mestom. Za razliku od mnogih serija, kroz „Bruklin 99“ se provlače preispitivanja pozicije žena, crnaca, LGBTQIA+ ljudi i u društvu, i u policiji. Poslednja sezona nastala posle ubistva Džordža Flojda, temeljnije obrađuje rasizam, policijsku brutalnost i nejednakost u društvu. No, moramo se zapitati, da li bi toliko posvećeno govorili o tome da nije bilo masovnih protesta u SAD.
Stavimo po strani da serija govori o simpatičnim, razigranim policajcima/kama dok je, nanovo, stvarnost potpuno drugačija, problem možemo da nađemo i u nonštalantnom prikazivanju policijskog nasilja i njegovoj normalizaciji. Svim pomenutim filmovima/serijama zajedničko je i to što imamo scene „prekomerne upotrebe sile“ (što je skoro pleonazam sam po sebi, ali boljeg termina nema). Tokom hapšenja ili ispitivanja, primećujemo da svaki policajac/policajka koristi grublje metode, bilo fizičke ili verbalne, prema osumnjičenoj osobi. Stezanje ruku, snažno obaranje na zemlju, nazivanje osumnjičenih ološima (engleski pojmovi: scumbag, punk), pa i njihovo ubijanja – deo je motiva policijskih filmova i serija.
Potom, i u vanpolicijskim okvirima, junaci i junakinje koriste različite nivoe nasilja da bi se izborili u situaciji. Primera radi, u „Bruklin 99“, Roza Dijaz (Stefani Beatris) zbog nervoze, vređa stenografkinju u sudu, dok u istoj epizodi Old school Džejk Peralta udari novinara jer je nazvao kapetana „homo“ (pogrdan naziv za gej muškarce). O njihovim postupcima se ne raspravlja previše jer su opravdani stresnim situacijama, čime se nijedan osumnjičeni ne može braniti. Takva „prekomerna upotreba sile“ se ne ispituje kao nešto problematično, već je u sistemu vrednosti mikrokosmosa predstavljena kao suštinska za održavanje tog sveta. I to jeste dodatan problem copaganda-e.
Ako uđemo u žanr „kriminalističkih“ serija, imamo širok dijapazon popularnih emisija. Među njima, „Red i zakon“ (Law & Order) je najpoznatija američka policijska serija, iz koje se razvila franšiza (Law & Order: Special Victim Unit, Law & Order: Criminal Intent, Law & Order: LA). Prate je „Istražitelji iz Las Vegasa“ (CSI: Las Vegas) koji takođe imaju franšizu u Majamiju, Njujorku… Pre Reda i zakona bile su tu, među mnogima, serije Ulice San Francisa (The Streets of San Francisco), Poroci Majamija. Nakon premijere „Reda i zakona“, rođene su, pored CSI-a, mnoge serije – „Plava krv“ (Blue Blood), „Zločinački umovi“ (Criminal Minds), „Havaji 5-0“ (Hawaii Five-0), „Bouns“ (Bones).
Premisa svake serije je skoro identična. Dobro potkovani (teorijom i praksom) detektivi/ke rešavaju (gnusne) slučajeve koji na njih ne ostavljaju previše emotivnog traga, sem u retkim slučajevima (nasilje nad decom, upletenost porodice). Tako su stvoreni televizijski titani, čija otpornost na traumu opravdava nasilje nad drugima. Bilo to grubo postupanje prema uhapšenima ili ubistvo osumnjičenog od strane policajca/ke, vrlo retko i kratko se govori o tom problemu u serijama, već se „pogreška“ junaka nadomesti njihovim višestrukim podvizima u drugim epizodama.
Dakle, kroz copaganda-u se stvara ideja da je sistem vrednosti jednoličan, građen prema policijskom liku, ali i vrlo popustljiv prema policajcima/kama ukoliko su njihove mane anulirane njihovim brojem hapšenja. Sem što se stvara slika o policiji kao „dobroj“, perpetuira se i ideja da je represija policije oprostiva i zanemarljiva, te se opravdava stvarno nasilje državnog aparata. Tako i vladajući diskurs opravda sebe i opstaje kroz policijske serije i filmove.
Naravno, američke serije nisu jedine (tu su i britanska „Na dužnosti“, francuska „Lupin“, filipinska „Ang Probinsyano“), ali većinski produkt sličnih serija u svetu jeste našao uzor u njima. Možemo to primetiti i u jugoslovenskom/srpskom delu „Policajac sa Petlovog brda“ (film iz 1992, serija prikazivana u periodu od 1993. do 1994).
Uzimajući dobro poznat američki format policijskih serija, „Policajac“ razbija stereotipe o majčinskoj ulozi dok rešava slučajeve po beogradskom naselju. Zamena rodnih uloga izaziva smeh kod jednog dela publike, a simpatiju u drugom delu (u feminističkim krugovima). Prednost ove serije nad drugima jeste u kontekstnoj recepciji, te nije nužno kalupski copaganda. Naime, radnja se dešava dok jača policijsko nasilje na ulicama prema narodu koji se protivi režimu Slobodana Miloševića i vodstvu ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Stoga, i da je intencija serije propaganda, u tom trenutku nije mogla da promeni poimanje policije jer je ceo narod bio pod njenom čizmom. Zato ovaj biser devedesetih ostaje upamćen kao simpatično, relaksirajuće delo koje se poigrava sa terminima roda. S druge strane, „Policajac sa Petlovog brda“ ima samo dvanaest epizoda, te, čak i da je upamćen drukčije, ne ulazi u vrh proizvoda copaganda-e zbog svog kratkog veka.
Za ostale pomenute serije, ne bi bilo dobro da zabavni deo (humor „Bruklina 99“) ili poučni deo (naučne metode CSI-a) prevlada u recepciji. Analiza i kritikovanje propagande dolazi iz potrebe da se razjasni (in)direktnost propagande, te preokrene poimanje policijskih serija i filmova. Skoro je nemoguće zahtevati od publike da se odupre takvim delima jer se onda povlači pitanje cenzure i slobode naspram pravednosti i odgovornosti (za više informacija čitati The Feminist Critique of Language Debre Kamerun (Deborah Cameroon)). No, insistiranje na dekonstrukciji copaganda-e omogućava pojašnjavanje težnje takvih filmova i serija, a to je glorifikovanje i održavanje policijskog (državnog, represivnog) sistema.
Takav je i cilj ovog teksta, da razjasni zašto i dalje možda izgovorite rečenicu „nisu svi policajci isti“ i „policija nam je potrebna“ dok se protiv njih borite na ulicama i trpite nasilje. Dakle, ono što želimo da kažemo jeste da nije problem u nedostatku analitičnosti i radikalnosti naroda u borbi, nego u medijskom prostoru koji repodukuje represivna državna načela. (Mi, ipak, ne krijemo našu agendu – razotkrivanje policijskog mita.)
Izvor naslovne fotografije: Unsplash/Michael Muthee
MOŽDA VAM SE SVIDI
Recepti za kolače: 7 ideja savršenih za jesen
Cveće koje se sadi u jesen za raskošnu prolećnu baštu
