Namera prvog romana Satoši Jogisave po nazivu ,,Dani u knjižari Morisaki”, koji ga je ujedno i proslavio, očigledna je. Ovo delo bi trebalo da bude kratki isečak iz života koji na jednostavan način budi emociju, u ovom slučaju, prema knjigama, književnosti i, uopšteno, čitanju. Mi smo, međutim, sklone da ga opišemo kao jednolični roman kome nedostaje suštine, a ponajviše sposobnosti da izazove katarzična osećanja (bilo koje vrste).
Preveden na 50 jezika, roman ,,Dani u knjižari Morisaki” je postigao veliki internacionalni uspeh, a skoro se našao i u našim knjižarama. Laguna ga promoviše kao ,,šarmantan bestseler koji je osvojio svet”, i ističe kao jedan od svojih top izbora za čitanje za ovu godinu. U nastavku, međutim, saznajte zašto mi mislimo da ovo delo izneverava očekivanja.
Šta kaže pozitivna kritika o romanu ,,Dani u knjižari Morisaki”?
U jednom od svojih intervjua, Satoši Jogisava je govorio o svojoj želji da piše o običnim ljudima i njihovoj potrazi za domom, odnosno osećajem pripadnosti. U tom smislu, roman ,,Dani u knjižari Morisaki” bez sumnje ispunjava ovu premisu.
Priča prati mladu ženu, Tatako, koja odjednom raskine sa dugogodišnjim partnerom, izgubi posao i preseli se u knjižaru svog ujaka kako bi premostila period nezaposlenosti. Ona se iznenada nađe u četvrti Tokija poznatom po second hand (druga ruka; prim. prev) knjižarama — čuvenom kraju Đimboćo koji postoji i u stvarnosti — gde otkriva ljubav prema knjigama i pronalazi sebe i sreću u malim stvarima.
Ovako jednostavna priča, sa kojom čovek lako može da se poistoveti, za mnoge čitaoce i čitateljke je delovala poput ,,toplog zagrljaja”, naročito jer je izašla 2010. godine, ,,taman da uteši” publiku izmorenu od ekonomske krize koja je potresla svet 2008. godine. Tako je ona postigla veliki internacionalni uspeh, kome je, bez sumnje, doprineo lak, razgovorni jezik koji omogućava da se roman pročita u jednom dahu.
Pozitivna kritika je takođe pohvalila kako ,,Dani u knjižari Morisaki” gradi imaginarni svet knjiga — naročito onih starih, već upotrebljenih, koje sa sobom nose iskustvo prethodnih korisnika i korisnica. Prema ovakvoj kritici, roman uspeva da dočara duh davno prošlih vremena i poveže ga sa modernim iskustvom, te tako pokaže kako iskustvo čitanja uzdiže karakter, edukuje misao, bilo racionalnu bilo emotivnu, i omogućava rast karaktera.
Roman se zaista nedvosmisleno trudi da ,,proturi” ovu premisu, sa radnjom koja konzistentno prati ovaj tok. Tatako, prethodno nezainteresovana za knjige, počinje da čita okružena modernim romanima na spratu stare knjižare, gde je trenutno smeštena u nedostatku boljeg stana. Ona tako sazreva, ali se i upoznaje sa različitim ljudima i njihovim životima i iskustvima, te tako uspeva da napreduje kao individua i pronađe svoje mesto u svetu.
Uistinu, priča nije nova, ali ona to i ne mora biti da bi izazvala katarzična osećanja kod publike. Po našem mišljenju, problem je u izvedbi — njoj nedostaje suštine koja bi priču učinila zanimljivom i vrednom pažnje.
Šta se nama nije dopalo kod romana ,,Dani u knjižari Morisaki”
Odustvo karaktera likova, dubokih, sadržajnih opisa okruženja i jasnih, čvrstih veza među junacima i junakinjama čini roman ,,Dani u knjižari Morisaki” izuzetno jednodimenzionalnim. Problem nije u jednostavnom, razgovornom jeziku romana — on i dalje dopušta da se priča i karakteri razviju bez skliznuća u naturalistički ili realistički vid opisivanja u književnosti. Reč je, jednostavno, u nameri i izvedbi samog autora.
Satoši Jogisava je hteo da dâ isečak iz života sa kojim će se čitaoci i čitateljke poistovetiti, a izgleda da je njegova vizija bila da to učini kroz ,,oči” junaka i junakinja koji i nemaju preteranu sposobnost samospoznaje. Tatako raste, emotivno i duhovno, kroz svet knjiga, ali mi ne prisustvujemo tom procesu kroz čarobni, zajednički put, možda baš zato što ni ona njega nije svesna.
Kroz samo nekoliko stranica, upoznajemo se sa književnicima i književnicama koje Takako čita, ulicama kojima ona ide, i likovima, posve lišenim specifičnosti fizičkih i karakternih osobina, koje sreće. I to je sve — ostalo nam je ostavljeno da zamislimo ili pretpostavimo, ali ne na uzbudljiv, mističan način. Priča je prosto takva, pojednostavljena i lišena specifičnosti, i, po našem mišljenju, to je čini apsolutno nezanimljivom.
Neki delovi sporednih priča imaju sposobnost da probude pažnju čitalaca i čitateljki, ali tek nakratko, površno. Tako je odsustvo emocija tokom i po čitanju ovog romana očekivano, i čini ga nepotrebnim.
Naposletku, mnogo obimniji romani su se čitali ,,lakše”, a mnogo kraći ,,teže”, i sa više emocija. Zato se uvek valja podsetiti da insistiranje na strukturi, jeziku i ,,obimnosti” nije merodavno, i da je svako književno delo priča za sebe, koja ili uspeva, ili ne uspeva, da opravda svoj umetnički postupak.
Što se nas tiče, ,,Dani u knjižari Morisaki” Satoši Jogisave se lako može preskočiti na listi romana za čitanje. Ako preferirate ili tražite književna dela koja se mogu pročitati u jednom dahu, pogledajte našu listu kratkih ali sadržajnih naslova za ispunjenje godišnjeg čitalačkog izazova.
Izvor naslovne fotografije: ayumi kubo/Unsplash
Tekstualni izvori: ,,Dani u knjižari Morisaki”, Satoši Jogisava, prev. Mateja Matić, Beograd, Laguna, 2026.
