M
eđu mnogobrojnim mainstream filmovima sa ponavljajućim, površnim temama, nađu se i oni koji su vredni gledanja. No, niz marketinških strategija može potisnuti njihovu vidljivost, te učiniti da ih na prvu loptu ne vidimo u bioskopima i na streaming servisima. Holivudski i visokobudžetni filmovi, ukoliko su kvalitetni, mogu makar na popularnim filmskim festivalima da dođu do izražaja. U problemu sa vidljivosti jesu ona dela koja su van fokusa zapadne kinematografije.
Hiperprodukcija slabi mogućnost okupljanja kinematografija koje su opozitne Holivudu i zapadnom komercijalnom filmu, poput onih u dvadesetom veku: evropskih (Novi talas, italijanski neorealizam) ili vanzapadnih struja (Treća kinematografija, o kojoj možete više da čitate u knjizi ZA NESAVRŠENI FILM Tekstovi i manifesti treće kinematografije. Priredila Karla Crnčević. Zagreb:BLOK, 2024.). Zato je važno da imamo stalne podsetnike da postoje filmovi koji su upućeni svima, ali zbog nedostatka medijskog prostora ostaju u pričama filmskih radnica i radnika i filmofila na kućnim žurkama.
U ovom tekstu će naglasak naročito biti na filmovima koje ste (možda) propustili u 2025. godini, a posebno (blisko) balkanskim ostvarenjima.
Inventar
U smeru svojih ranijih filmova („Od sutra, počinjem da“ (From Tomorror On, I Will)), Ivan Marković stvara glavni lik-zgradu koja definiše druge junake i junakinje. Prostor u Inventaru jeste dobro poznati simbol glavnog grada Srbije i Jugoslavije, te samih država, futuristički objekat Sava Centar, i time za nekoliko država Balkana predstavlja poznatu ličnost.
Prvi put se kod Markovića Sava Centar kao junak-zgrada pojavljuje u filmu iz 2018. godine, „Centar“, u kome se istražuje naučnofantastični manir objekta koji sadrži kongresni prostor, prodavnice, bioskopsku salu i mnogo hodnika i zidova koji zaslužuju klasifikaciju muzejskog eksponata. No, Sava Centar za Markovića nije samo simbol-objekat, u njemu postoji i mikrokosmos koji održava život prostora. „Centar“ pred privatizaciju „nacionalnog“ i kulturnog dobra ukazuje na gorostasnost koju krhko posedujemo, a „Inventar“ na ono što nam je oduzeto.
Mladi radnici, nesvesni značaja onoga što „ruše“, skidaju i sklanjaju instalacije i nameštaj odsutno kao mrtvozornik koji mora da napravi popis stanja unutrašnjih organa nakon smrti. Dok svaki pad svetala direktno udara u srce publike koja nanovo oplakuje izgubljenog junaka Beograda, među honorarcima izdvaja se mladi Nemanja koji postaje svestan šta je upravo uništeno. Svojim žalom za nepoznatim publici implicitno govori da je, ipak, najteže onima koji nisu ni upoznali (stari) Sava Centar.
„DJ Ahmet“ (Диџеј Ахмет)
Hvalospev rejvu i elektronskoj muzici, koji zajedno imaju moć da emancipuju i oslobode, bez obzira da li je u pitanju velegrad ili zabačeno makedonsko juručko selo, krije se iza jedne iskrene, neograničavajuće ljubavi koju mladi Ahmet (Arif Jakul) doživljava po prvi put. Poput igranja na rejvu, Ahmet će se u ljubavi osloboditi svih normi i sa simpatijom, Ajom (Dora Akan Zlatanova), podeliti slobodu.
Autor filma, Georgi M. Unkovski, uklapa pastoralno sa iskonskim dahom rejva stvarajući modernu balkansku bajku/ljubavnu priču koju dotiče samo optimizam. Uz toplinu narativa dodat je i britki, a urnebesni humor koji obogaćuje film i mami publiku među ljude i predele kraj Radoviša.
„Nestašne devojke“ (Kaj ti je deklica)
Spoiler alert, nije lezbejski film. Unatoč posteru za film, kvir neće nositi glavni tok priče, već će biti jedna usputna stanica u otkrivanju seksualnosti šesnaestogodišnje Lucije (Jara Sofija Ostan). Dapače, tok razotkrivanja želje za drugim telima davaće dah biseksualnosti, ali neće uplivati u dalje razumevanje pojma.
Akcenat „Nestašnih devojki“, slovenačke autorke Urške Đukić, jeste na opresiji seksualnosti. No, opresija u ovom filmu dolazi isključivo iz sfere katolicizma koji sputava žensku želju. Katoličko odricanje od uživanja i treperenje tela pred drugima sukobiće se u devojčici koja želi da dođe do mira, a ambivalentni kraj ostavlja publici da odluči koji mir je prevladao u njoj: mir religije ili mir užitka.
„Zamka za zeca“ (Rabbit Trap)
Iako klasifikovan kao horor, film „Zamka za zeca“ jeste jedan moderan osvrt na vile u velškoj mitologiji. Ne nužno „strašan“, film ispituje verovanja i udeo vilinskog sveta u životima ljudi i njihov pristanak na pomoć od strane transcendentalnih bića.
Mitološki, folklorni filmovi često imaju notu horora (setimo se Kadijevićeve Leptirice), ali autor Brin Čejni (Bryn Chainey) preispituje takav pristup narodnim verovanjima, dajući topliju verziju suživota dveju vrsta. Film, naime, otkriva ono što suštinski zaboravljamo u vezi sa folklorom (zbog romantizacije i holivudizacije): narodna predanja stvorila su mitološka bića kako bi ona imala udeo u našem boljitku, te dovela do naše katarze, a ne isključivo donosila nelagode našim životima.
„Jedan običan incident“ (It Was Just an Accident/ یک تصادف ساده)
Posvećenost Džafara Panahija ogoljavanju iranskog sistema prevazilazi svaki umetnički izraz jer godinama kroz ostvarenja, među kojima su i „Ofsajd“, „Ovo nije film“, „Taksi“ i „Tri lica“, reditelj nije samo stvaralac dela — on je i aktivista koji svoju borbu sa ulice prenosi u film. Tako je i u najnovijem, Zlatnom palmom nagrađenom filmu „Jedan običan incident“.
Radnik Vahid (Vahid Mobaseri) susreće se sa muškarcem (Ibrahim Azizi) koji ima protezu umesto jedne noge, a koja stvara škripu kao veštačka noga Vahidovog mučitelja, poznatog Eghbala, u iranskom zatvoru. Okidač traume odvodi Vahida u želju za osvetom, ali pre kazne za mučitelja, mora, sa drugim zatvorenicima, da utvrdi da li je to zaista Eghbal.
No, mračna komičnost, po kojoj je Panahi prepoznatljiv, ne izostaje u ovom filmu. Naime, Vahid sumnja u svoju odluku da kazni Eghbala tek kada otme muškarca sa veštačkom nogom, te zato odlučuje da upita za mišljenje druge bivše zatvorenike. Dok četa, koju je nekada iranski sistem smatrao protivnicima vlasti, pokušava da dokuči da li je kidnapovani muškarac zaista njihov krvnik, dešava se niz komičnih radnji i dijaloga koje zabavljaju publiku, dajući joj malo predaha od prezentovanja mračne stvarnosti naroda u Iranu.
S druge strane, imajući u vidu da je Panahi bio zatvoren i mučen, te zatočen u Iranu sa zabranom snimanja, kroz film dolazimo do dva nivoa jednakih nedoumica koje imaju reditelj i junakinje i junaci: da li je nasilje opravdano ukoliko se usmeri ka onima koji vrše nad svima opresiju. S tim u vezi, nadolazi i pitanje da li je nasilje u sistemu kakav je iranski (srpski, ruski, američki…) u stvari deo self-preservation-a (suštinski instikt za preživljavanje, samoodrživost bića, prim. prev) i da li u trenucima kada branimo sebe, branimo i druge, te ne treba da imamo nedoumicu oko fizičkog suprostavljanja/kažnjavanja opresora.
Igranje sa sopstvenim i besom i jedom junakinja i junaka, Panahiju omogućava da sirovo, bez zadrške oslika iransku vlast i sistem. Suprotnost iranskoj diktaturi jesu vedri, privlačni junaci i junakinje čijim se odlukama i postupcima smejemo dok strahujemo za njihov život. Upravo takvi likovi ukazuju publici koliko je okrutna, a besmislena borba sistema protiv običnog čoveka. Toplina kojom film zrači dok ispituje srž trulog, dar je koji nam je Panahi nanovo poklonio.
Još dobrih naslova iz 2025. godine
Lista filmova koje ste (možda) propustili 2025. godine može da ide u nedogled. Ukoliko su prethodni filmovi u vama probudili želju za gledanjem, ili bilo koji filmovi sa naših prethodnih lista, evo još nekoliko predloga od nas (svi filmovi su iz 2025. godine):
- „Crna pasta“ (Pasta Negra)
- „Stavi dušu na dlan i hodaj“ (Put Your Soul on Your Hand and Walk/ ضع روحك على يدك وامشِ)
- „Mačke“
- Fiume o morte!
- „Glas Hind Radžab“ (The Voice of Hind Rajab/ صوت هند رجب)
- „Ajša ne može da odleti“ (Aisha Can’t Fly Away/عائشة لم تعد قادرة على الطيران)
- „Vizije predaka o budućnosti“ (Ancestral Visions of the Future)
Izvor naslovne fotografije: Unsplash/Jake Hills
MOŽDA VAM SE SVIDI
Kako kreirati budžet: Saveti za uspešno vođenje ličnih finansija
Nedeljna ukrštenica #9
