Sezona horor filmova je 365 dana u godini, ali se jesen i zima nekako izdvajaju u žanru. Hladnije vreme izaziva drhtavicu, te je moguće da je to poveznica između horora i jeseni i zime. Ili je u pitanju tehnička stvar, bolje je biti kod kuće i gledati filmove, nego biti napolju. Kako bilo, kapitalistički praznik Noć veštica, koji je u nekom kratkom trenutku bio vezan za ideju slavljenja pokojnika, najbolji je povod za gledanje dobrih hororaca.
Ima li šta bolje za spooky (jeziv, prim. prev) žanr od zaostavštine praznika pretvorene u maskiranje u literarna/filmska čudovišta i druga bića? Deluje da ne. A uz kombinaciju hladnijeg vremena koje traje tik pre i dugo nakon praznika, stvara se želja za gledanjem užasa i strave pod toplim ćebetom. Svakako, fiktivni horor je bolji od stvarnog, zar ne?
Uz to nije loše da radnja bude smeštena u hladnija godišnja doba, pa da svaka scena deluje još strašnije. Što bliže realnosti, to je uspešnost užasa veća.
Pretpostavljajući da među našim čitateljkama i čitateljima ima ljubitelja i ljubiteljki ovog žanra, spremile smo listu nama najboljih horor filmova čija radnja se dešava tokom jeseni i zime.
„Noć veštica“ (Halloween)
Franšiza koja je od dečje igre trick & treat (trik ili poslastica, prim. prev) stvorila kultni strah jeste „Noć veštica“. Priča o Majklu Majersu, koji pokušava da ubije svoju sestru dok terorizuje i ostatak komšiluka, gradila se od 1978. do 2022. godine. Jedna od uzdanica slašer podžanra (slasher movies), franšiza ispituje pojam sigurnosti u sopstvenom domu, i među najbližima, provocirajući ideal američke porodice i unoseći nove elemente straha u horor filmove.
Ukoliko niste imali/e prilike da pogledate „Noć veštica“, možda je vreme da ovu jesen posvetite kultnoj franšizi. Samo imajte na umu da glavna junakinja Džejmi Li Kertis (Jamie Lee Curtis) ima rasističke tendencije i podržava Izrael koji sprovodi genocid nad Palestinom. (Ovim je možda Li Kertis postala i ikona vanfilmskog horora.)
„Deca kukuruza“ (Children of the Corn)
Pored članova porodice, šta još može da bude toliko strašno? Deca. I kult. I deca u kultu. Još jedna franšiza koja je ostavila traga u horor žanru, oblikovala je i naše poimanje teodiceje. Ljudi su, mahom na Zapadu, razvili ideju da i deca mogu da budu zla i opasna, čak iako nisu u blizini odraslih.
Adaptacija kratke priče Stivena Kinga (Stephen King), kao i sama priča, egzotizovala je decu i pomalo odbacila odgovornost za njihovo „loše ponašanje“. No, ukoliko nemate tendenciju da dekonstruišete narativ i ne smeta vam Kingovo ismevanje potencijalne liste osuđenog seksualnog zlostavljača dece i devojaka Epstina, onda je vreme da pogledate „Decu kukuruza“ – od kratkog filma iz 1983. godine do franšize koja traje u rasponu od 1984. do 2020. godine.
„Šesto čulo“ (The Sixth Sense)
Sada dolazimo do naratološki genijalnog „Šestog čula“ koje važi za jedan od filmova sa najboljim preokretom (plot twist). Odnos između okoline, roditelja i dečaka koji ima dar da vidi duhove ispričan je sa takvom pažnjom da se jezički i kamerni diskurs prepliću i podržavaju sa takvom dinamikom da ne dozvole oku publike da vidi istinu.
Neverovatan talenat M. Najt Šjamalana (M. Night Shyamalan) krije filmsku istinu od publike, zbunjujući je, odlažući njen AHA momenat, te ostavljajući je u šoku na kraju samog filma. Svakako, „Šesto čulo“ je vredno pažnje svakog/e ljubitelja/ke horora, ali i onih koji uživaju u inovativnosti filmske naratologije. Odmah nakon „Šestog čula“, možete da pogledate i druge Šjamalanove filmove, među kojima su najbolji (prema našem mišljenju): „Nesalomiv“ (Unbreakable) i njegovi nastavci, „Znaci“ (Signs), „Selo“ (The Village), „Pretnja“ (The Happening), „Poseta“ (The Visit).
„Čudnost“ (Oddity)
Nismo sigurne da li je radnja u „Čudnosti“ smeštena tokom jeseni, iako po odeći koju nose junakinje i junaci moglo bi se reći da jeste u pitanju hladnije vreme, ali naprosto smo morale ovaj film da uvrstimo u listu.
Svedenost boja na hladnije i zemljane, nesvojstveni jump scare-ovi (kadrovi koji izazivaju momentalni strah, prim. prev), nelinearno pripovedanje, sve stvara napetost koju smo mogle/i da vidimo i u ranijem Makartijevom (Damian Mc Charty) filmu „Upozorenje“ (Caveat). Nelagodnost i sumnja da nešto nije u redu poznati su alati horora, bilo u novijim Strange Darling, Companion, The Late Night With Devil ili ranijim Omen, Leptirica. Upravo se taj osećaj taktilno gradi u ovom filmu dok ne prevladava u potpunosti. Čudnovata harmonija motiva završava se na drugoj strani zadovoljenom publikom željnom pravde. U datom istorijskom trenutku, dovoljan poklon od jednog filma.
„Ne govori nikome“ (Gæsterne)
Među filmovima za koje nismo sigurne da li su im radnje smeštene u jesen ili zimu jeste i „Ne govori nikome“, čiji je engleski prevod Speak No Evil ostao zvučniji nego originalni Gæsterne. Nakon popularnosti engleskog prevoda usledila je i američka verzija ovog danskog filma, a koji autorka teksta iz protesta nije gledala.
No, vratimo se filmu. Idejna nit filma jeste sukob dveju sfera roditeljstva. S jedne strane, sukob nastaje između konzervativnog sistema koje insistira na roditeljima kao figurama autoriteta i modernijeg koji omekšava granice odnosa roditelji-dete. S druge strane, oslikava se i sukob prirodnog i naučenog. Prirodno u smislu odnosa između roditelja i dece označava intuitivnu vezu koja se stvara dobijanjem potomaka, dok naučeno ima veze sa idejom da se odnos postepeno i vremenom gradi bez obzira ko su njegovi učesnici.
Travestiranost večite debate nature vs nuture (priroda ili odgoj, prim. prev) i komplikovanost prve i druge sheme prikazana je u filmu koji treperi zloslutnošću te stvara neizrecivu nelagodu dok nas tera da preispitamo pojam roditeljstva. Filmsko preispitivanje binarnih sistema oplemeniće poznati motivi horora sa ubačenim simbolima koji anticipiraju rasplet, što je vrlo specifično za žanr (Conjuring, Midsommar), i tako će zadovoljiti većinu ljubiteljki i ljubitelja strave i užasa. A tek kraj…
„Isijavanje“ (Shining)
Opet Stiven King. No, teško je zaobići Kinga kada govorimo o horor žanru.
Ljubitelji i ljubiteljke trilera koji se dešavaju na jednom mestu (engleski: one location thrillers) uživaće u svedenosti prostora koja otvara mogućnosti drugim tehnikama da stvore napetost. Obuzetost kamere koja dinamično prati emotivno i mentalno stanje svakog od junaka i junakinja stvara uznemirenost i potencijalnu klaustrofobiju, dok najezda simboličnih boja publici povremeno krade pažnju. Narativ je upotpunjen predskazanjima i halucinacijama koje uz otvoreni kraj dodatno zbunjuju gledatelje i gledateljke, te nije čudo da jedna osoba više puta gleda ovaj film.
„Isijavanje“ uspeva da iscrpi najbolje iz širokosti jednog prostora – šarenolike nivoe narativa i dimenzionalnosti junaka i junakinja, kao što se pre videlo u filmu „Dvanaest gnevnih ljudi“ (12 Angry Men) ili romanu i adaptacijama „Ubistvo u Orijent ekspresu“ (Murder on the Orient Express), čija radnja je isto na „jednom“ mestu.
Međutim, film ima još jedan problem. Pored Kinga, tu je i reditelj. Stenli Kjubrik (Stanly Kubrick) je psihički zlostavljao i scenama plašio glumicu Šeli Duval (Shelly Duvall) tokom snimanja. Traumu koju je doživela, Duval je pokušavala decenijama kasnije da prevaziđe, te kada budete gledali „Isijavanje“ imajte na umu da neke scene nisu gluma, već pravi strah.
„Mizeri“ (Misery)
I ponovo King. Iako pišemo o ovim filmovima koji naratorski i tehnički zaslužuju pohvale, ne želimo, poput mnogih drugih, da se okrenemo od odgovornosti i propustimo da kažemo da ova dela nose sa sobom problematične ličnosti i priče. King je naprosto napisao skoro trista dela i ostavio je traga u književnosti, a potom kroz adaptacije pečat se preneo i na film i serije. Međutim, njegovo ismevanje liste Epstinovih prijatelja/saradnika vredno je svake kritike i izbegavanja autora.
No, vratimo se filmu. „Mizeri“ ima isti kvalitet kao i „Isijavanje“ jer u jednom prostoru stvara strah koju neki hororci ne mogu ni eksplicitnim scenama nasilja da postignu (primer: Terrifier). A hemija između dvoje junaka, koje glume Keti Bejts (Kathy Bates) i Džejms Kan (James Caan), jeste idilično zastrašujuća. Možda zbog originalno Kingovog (mizoginog) straha od prevelike „naklonosti“ čitateljki, možda zbog obrnutih uloga u kojima je muškarac nemoćan, odnos junakinje i junaka je oslonac ovog horora, a ne nekoliko scena koje nas drže na iglama.
Keti Bejts je osvojila Oskara za ovu ulogu, te sebi otvorila vrata ka drugim popularnim ulogama, među kojima se našla još jedna kultna hororska u „Američkoj horor priči“ (American Horror Story). Tako je Bejts, nasuprot Kingu, razlog zbog kojeg treba pogledati ovaj „zimski idilični“ film.
Izvor naslovne fotografije: Unsplash/ Jessica Ely
Volite horor filmove i dobro ih poznajete? Oprobajte se u našem kvizu!
MOŽDA VAM SE SVIDI
