Kvir književnost je krovni termin, a obuhvata svu književnost koju je stvorila LGBTQIA+ zajednica ili tematiku svojstvenu zajednici, poput preispitivanja roda i seksualnosti. Naslanja se na kvir teoriju, odnosno, kritičku teoriju koja je nastala iz rodnih i gej studija i preispituje društvene strukture i esencijalističko shvatanje roda i seksualnosti.
Kako naglašavaju Džudit Batler, Mišel Fuko i mnogi drugi autori/ke kritičke teorije, kroz jezik i performativne akte kreiramo naš identitet, rod i seksualnost. Ovo se dešava svakim novim čitanjem, te je stoga važno da književnost bude inkluzivna i uključuje brojne različite perspektive i iskustva. To je najbolji način da se izbegne jednoumlje i reprodukcija stvarnosti koja iz sebe isključuje predstavu identiteta ljudi sa margine.
Na svu sreću, književnost vrvi od ostvarenja koja tematizuju LGBTQIA+ odnose — u tolikoj meri da je teško izabrati obavezno štivo za uranjanje u kvir književnost. Stoga je naša lista arbitrarna, odnosno, izabrale smo knjige koje su nama lično veoma drage i kojima se rado iznova vraćamo.
„Zovi me svojim imenom“ Andre Asiman
„Zovi me svojim imenom“ je roman italijansko-američkog pisca koji radnju smešta u snovite predele severne Italije. Sedamnaestogodišnji Elio provodi leto sa porodicom u vili na italijanskoj rivijeri, ispunjujući dane čitanjem, plivanjem i sviranjem klavira. Turbolenciju u miran život donosi poseta mladog američkog profesora Olivera koji osvaja naklonost cele porodice svojom ležernom i vedrom prirodom. Ali, kod mladog Elija, Oliver probuđuje više od simpatije, a iznenadna i snažna romansa brzo obuzima obojicu mladića.
Ova netipična ljubavna priča dobila je vizuelno obličje 2017. godine u filmu sa Timotijem Šalameom (Timothée Chalamet) i Armijem Hamerom (Armie Hammer) u glavnim ulogama. Topla preporuka za ovaj, kao i brojne druge LGBTQIA+ filmove, a posebno ga preporučujemo za romantično letnje veče.
Ukoliko vam se svidi ova knjiga (i film), obratite pažnju i na nastavak „Nađi me“ koji se vraća ovim likovima deceniju kasnije, istražuju nove dimenzije ljubavi.
„Sputnik ljubav“ Haruki Murakami
Vrlo rado čitamo knjige japanskog autora Murakamija, a ovaj put posebno izdvajamo roman „Sputnik ljubav“ koji tematizuje različite vrste neuzvraćene ljubavi. Narator „K“ je zaljubljen u spisateljicu Sumire i svedoči razvijanju odnosa između nje i 17 godina starije Miu, kao i promenama koje nastaju usled razvijanja te veze. Sumire počinje da živi naizgled „boljim“ životom, ali (usled toga) ima blokadu u pisanju.
Kada tokom jednog putovanja u Grčku Sumire nestane, Miu zove K tražeći mu pomoć, i priča na dalje prati format detektivskog romana. Mnoge stvari u knjizu su, ipak, namerno ostavljene nerazjašnjene, a ta vrsta maglovitosti i misterije česta je u Murakamijevim knjigama. Čitaoci i čitateljke su pozvani da popune praznine, bilo da je reč o tumačenju kraja romana ili o razlučivanju između snovitosti i realnosti.
„Orlando“ Virdžinija Vulf
Vodeća ličnost modernizma, Virdžinija Vulf, pružila nam je brojne sjajne romane o kojima smo već pisale. Jedna njena knjiga, međutim, često se neopravdano prenebregava u književnom kanonu, a reč je o zanimljivom romanu metamorfoza pod nazivom „Orlando“.
Orlando je mladi plemić na elizabetanskom dvoru koji u 30-oj godini promeni pol, pa kao žena nastavlja da živi kroz nekoliko vekova. Spoj fantazijskog i avanturističkog omogućio je autorki da leti kroz istorijske periode, dajući događajima svoj pečat i tumačenje. Tako dobijamo i satirični prikaz britanske kulture, ispitivanje značaja književnosti, predstavljanje položaja žena (posebno u 19. i 20. veku, kada je borba za pravo glasa dostigla svoj vrhunac) i, naravno, preispitivanje rodnih kategorija u kojima formiramo svoje identitete.
„Đovanijeva soba“ Džejms Boldvin
„Đovanijeva soba“ je kultni roman kvir književnosti koji podstiče razmišljanje o identitetu, homoseksualnosti, internalizovanoj homofobiji i drugim temama, a objavljen je 1956. godine. Radnja je centirana oko Dejvida, Amerikanca koji se seli u Pariz i tamo stupa u vezu sa Đovanijem. Dejvid je užasnut zbog sopstvene seksualnosti i istovremeno želi slobodu i plaši je se.
„Četiri zida“ Đovanijeve sobe postaju zaštita od spoljašnjeg, otuđenog sveta, ali ne pruža utehu dovoljno dugo jer se represivna realnost od samog početka nameće kao pretnja. Tragedija se sve vreme iščekuje pod velom privremene sreće, mržnja je isprepletana sa ljubavlju, i nemoguće je čitati ovu knjigu bez evociranja jakih emocija.
Who Killed My Father Édouard Louis
Ukoliko volite da čitate na engleskom ili francuskom jeziku, preporučujemo jednu sjajnu knjigu koja nažalost još nije prevedena na srpski jezik. Who Killed My Father (Qui a tué mon père, „Ko je ubio mog oca“, prim. prev) je autobiografski roman francuskog autora Edvarda Luija (Édouard Louis) koji govori o komplikovanom odnosu autora i njegovog oca. Dok su neke scene dirljive, druge su nasilne, te ova knjiga ocrtava sve kontradiktornosti odrastanja sa ocem tiraninom, nasilnikom i homofobom kojeg dete i dalje pokušava da voli.
Dodatno, Luijeva knjiga razmatra državnu represiju koja je njegovog oca dovela do smrti. Radnička klasa u Francuskoj je tokom prethodnih 30 godina degradirana kroz niz anti-radničkih zakona koji naposletku dovode ljude ne samo do ekstremnog siromaštva, već i do smrti. Društvena kritika u ovoj knjizi isprepletana je sa ličnom pričom, što nas ne čudi jer je razdvajanje društvene i privatne sfere zapravo veštačko. Lično je uvek političko, bilo da je reč o rasi, rodu ili klasi.
„Utisci života“ Leposava Mijušković
Ni srpska književnost nije uskraćena za dragulje kvir književnosti. Početkom 20. veka, Leposava Mijušković je „šokirala“ javnost (još uvek tradicionalne) građanske Srbije pišući priče sa lezbejskim motivima. Prepoznata je tek krajem veka, a danas se u njenu čast dodjeljuje književna nagrada sa njenim imenom.
Skromni književni opus Leposave Mijušković (budući da je rano umrla, ostala su nam samo četiri prozna dela i tri pesme) veoma je značajan za srpsku modernu književnost, a posebno izdvajamo priču „Utisci života“ koja govori o ljubavi između dve devojke, kao i o preplavljujućem bolu koji nastaje usled rastanka, obmane i izdaje.
„Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ Radmila Petrović
Mlada pesnikinja Radmila Petrović oduševila nas je sirovom emocijom i jednostavnim ali bogatim stilom izraženim u zbirci pesama „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“. Kroz niz zanimljivih kratkih pesama, autorka preispituje tradicionalna shvatanja o rodu, porodičnu hijerarhiju, kao i dihotomiju selo/grad.
Utisak o ovoj zbirci ćemo vam najbolje preneti kroz par stihova:
“istina je da sam jednom
spasla srnu lovačke puške
i da je tata posle slučajno
pokosio njeno lane
zar očevi to redovno ne rade
svojim ćerkama”
Ukoliko vam se dopada stil Radmile Petrović, obratite pažnju i na njenu novu knjigu „Nisam znala šta nosim u sebi“.
„Pristojan život“
Za kraj, ukoliko volite kratki format, ostavljamo link ka zborniku lezbejskih priča sa prostora bivše Jugoslavije. Ova zbirka je proizvod saradnje više od 20 savremenih stvarateljki (književnica, dramaturškinja, scenaristkinja, itd.) koje su često različite stilski i formalno, ali su povezane centralnom tematikom — lezbejskom egzistencijom i shvatanjem sopstvene seksualnosti.
Izvor naslovne fotografije: Freepik
Tekstualni izvori:
- Fuko, Mišel. 2006. Istorija seksualnosti I; Volja za znanjem. Loznica: Karpos.
- Petrović, Radmila. 2002. Moja mama zna šta se dešava u gradovima. Beograd: Enklava.
