Svi/e su upućeni na priču koja je buknula početkom godine, a čiji glavni akter jeste majmun Panč, to jest mladunče makaki majmuna koje je odbačeno od majke i nema prijatelje u zoološkom vrtu u Ičikavi u Japanu — osim jedne plišane igračke. Emotivna priča osvojila je sve društvene mreže, ali pokazala i problematičnost popularnosti ovog slučaja.
Naime, van prirodnog stanovišta, teško je definisati zašto je neka životinja reagovala na određeni način, pogotovo zašto bi majka napustila svoje dete, kao u slučaju majmuna Panča. No, nekoliko videa usamljenog mladunčeta, objavljenih na društvenim mrežama, otopilo je srca celog sveta, te su mnogi ljudi pokušali da utiču na zoološki vrt kako bi se situacija Panča popravila. Takva briga donela je i veću posetu zoološkom vrtu, a glavna atrakcija bio je, i jeste, mali Panč.
Dakle, posmatrano je mladunče makaki majmuna u uslovima koji za njega nisu prirodni. Osobe na društvenim mrežama nisu dovodile u pitanje okolnosti u kojima se nalazi majmun Panč, već su se sažalile na njega kao da on i ostali makakiji žive u socijalnom vakuumu. Upravo u posmatranju Panča i saosećanju prema njemu van ikakvog drugog konteksta, sem da je odbačen od majke i drugih makakija, nastaje problem.
U nekoliko tekstova, izdvojen je glavni problem u vezi sa pričom o Panču — zatočenost životinja. Zoološki vrtovi nisu rezervati prirode u kojima naučnici i naučnice pokušavaju da sačuvaju jedinke vrsta koje izumiru, te i samu vrstu. To nisu edukativni centri za decu koja treba da nauče o životinjama.
Zoološki vrtovi su skučeni prostori (koliko god bili veći od onog u Jagodini ili Beogradu) u kojima žive bića koja su kidnapovana iz prirodnog okruženja ili koja nikada nisu iskusila šta je njihovo stanište. U takvim prostorima, životinje često bivaju loše tretirane samo da bi posetioci i posetiteljke videli/e egzotične vrste, a sve zarad profita.
Dakle, izvlačenje priče o Panču iz konteksta zoološkog vrta odbija javnost od fokusa zatočeništva životinja zarad kapitala, te politički kontekst potpuno izostaje. Nadalje, zanemaruje se i činjenica većeg profita zoološkog vrta u Ičikavi posle vesti o usamljenom makakiju, te se kroz neupitnu empatiju opravdava zatočeništvo životinja. Majmun Panč, tako, ne samo da nema mogućnost na pravu socijalizaciju u prirodnom okruženju, on biva i iskorišćen za profit na uštrb slobode životinja.
Videvši da ljudi u vrlo kratkom roku reaguju na tužnu priču majmuna Panča, bez promišljanja o njegovoj poziciji, postavlja se pitanje i zašto onda nema masovnih reakcija na skoro tri godine genocidnog ubijana Palestinaca i Palestinki, a pogotovo dece i beba koji se ciljano targetiraju.
Od 7. oktobra 2023. godine Izrael neprestano uništava Palestinu, dok ostatak sveta mirno gleda, a samo se povremeno čuje minimalna solidarnost od pojedinih država. Aktivistkinje, aktivisti i solidaran narod pokušavaju da kroz proteste i deljenje informacija utiču na javnost da zaustave genocid, a kroz slanje pomoći da olakšaju život Palestinki i Palestinaca, no u tome ih konstantno sprečavaju strukture na vlasti — hapšenjem, pretnjama, presretanjem flota sa hranom.
Uprkos sprečavanju i kažnjavanju solidarnosti, briga o Palestini postoji. Međutim, delovanje u sprečavanju genocida nije ni približno tako aktivno i žestoko koliko bi trebalo da bude. Prvenstveno, nije dovoljno solidarnosti prema Palestini jer se genocid i dalje dešava, a s druge strane, problem je što se na stradanje Palestinaca i Palestinki u mnogim delovima sveta gleda kao na „još jedan rat tamo negde, dalje od nas“.
Niti je stradanje u Palestini posledica rata, niti je to daleko od nas (pogotovo ukoliko govorimo o Balkanu) jer se fašizam gaji svuda. No, ono što je posebno zanimljivo jesu internacionalne reakcije i akcije koje su došle zbog popularnosti teške priče majmuna Panča, odnosno izostanak kada se posmatraju deca u Palestini.
Dok mališani u Palestini najčešće igraju igru „odnošenja povređenih i mrtvih na sanitarnim nosilima“, svet deluje kao da nema empatiju prema onima kojima biva prekinuto detinjstvo. Kako je onda majmunčić zavredeo više empatije od palestinske dece?
Možda je upravo odbacivanje konteksta razlog nedostatka aktivnog učestvovanja širih masa u sprečavanju genocida u Palestini. Kao što se u empatiji prema Panču briše njegova pozicija zatočene životinje u zoološkom vrtu, koji zarađuje na nedostatku majmunčetove socijalizacije, tako i odbijanjem nazivanja genocida u Palestini pravim imenom, mnogi ljudi ne vide da ciljano stradaju palestinska deca.
Možda je, ipak, lakše solidarnost pokazati prema majmunčetu čiji je jedini prijatelj igračka, nego se pobuniti prema ideji zatočeništva svih životinja. Tako je, možda, lakše brinuti se za jednog Panča, nego za svu decu iz Palestine.
S treće strane, možda su društvene mreže planule zbog majmuna Panče da ne bi planule zbog Palestine. Možda je zoološki vrt iskoristio poziciju životinje da privuče nove posetioce i posetiteljke, a pošto marketing ne postoji kada ne može da profitira, palestinska deca ne dobijaju srećan kraj kao što je dobio majmunčić.
Dakle, potresne priče imaju sposobnost da probude solidarnost kod ljudi, ali pitanje jeste dokle ta solidarnost može da ide. Bez obzira na činjenice da vidljivost problema makaki majmunčeta i solidarnost sa njim ne rešava problem zatočeništva životinja, a pogotovo ne govori o jednakoj solidarnosti prema svima, na društvenim mrežama mnogi su se utešili empatijom koju je Panč dobio. To, s druge strane, govori da društvene mreže na taj način postaju mesto lažne utehe da ipak postoji neki pomak, i da svet u kome se živi nije toliko loš.
Dirljiva priča o majmunu po imenu Panč postaje sinonim za pogrešno usmerenu solidarnost, onu koja se vezuje za jednu priču oslobođenu političkog i opšteg, onu koja je klikabilna i donosi prividan osećaj dobrog dela ukoliko poklonite pažnju ili potrošite novac na nju.
Izvor naslovne fotografije: Khamkéo/Unsplash
MOŽDA VAM SE SVIDI
