Neizvesnost, kao stanje iščekivanja usled nepoznatih životnih situacija i okolnosti, postala je svakodnevni deo naših života. U kontekstu Srbije, osnovna ljudska prava, od prava na novinarsko izveštavanje do prava na aktivizam i okupljanje, ugrožena su na dnevnom nivou, kao i bezbednost svih građana i građanki posredstvom jačanja represivnosti vladajućeg režima, a sve kroz produžene ruke državnih institucija, ponajviše policije. Neizvesnost ,,dodatno” raspiruje najviša stopa inflacije u Evropi i činjenica da smo jedna od najsiromašnijih zemalja na ovom kontinentu — ne pomaže ni to što ćemo uskoro, po svemu sudeći, ostati i bez gasa.
Borba za opstanak i funkcionisanje u ovakvoj atmosferi krunisana je neizvesnošću koju proizvodi situacija u svetu. Dok se velike sile Evrope nadmudruju sa Rusijom da spreče rat u Ukrajini, genocid u Palestini odvija neometano, predsednik Sjedinjenih Američkih država preti vojnom akcijom na svakom koraku, a klimatska kriza se razbuktava, mentalno zdravlje svih nas visi o koncu.
Novije studije su pokazale da nestabilna vremena, pod kojim se podrazumeva vreme dešavanja ratova, prirodnih katastrofa, epidemija i pandemija, padova lokalnih i globalnih ekonomija i ostalih sličnih izazova, ima veliki uticaj na mentalno zdravlje ljudi. Neizvesnost koja dolazi sa ovim nestabilnim situacijama u čoveku budi brigu i anksioznost, te on pokušava da se osloni na lične, društvene i kulturne izvore da se sa njom izbori. A kada je i taj okolni kontekst nestabilan, čovek nailazi na zid koji ga dalje onemogućava da funkcioniše, kanališući još veći stres i odvodeći individuu ka štetnim mehanizmima odbrane, poput zavisnosti od alkohola.
U ovom zabrinjavajućem kontekstu, glavno pitanje je da li je moguće i kako kontrolisati negativna mentalna iskustva i osećaje, tako da nas ne preplave i prerastu u anksioznost, strah, bes, beznađe i depresiju?
Ovo i slična pitanja smo uputile Mariji Mitić, diplomiranoj psihološkinji i psihoterapeutkinji sa završenih četiri godine psihoterapijske edukacije. Naša sagovornica započela je karijeru u nevladinim organizacijama (NVO), te je narednih dvadeset godina nastavila u vladinom sektoru, a trenutno radi u privatnom sektoru kao HR menadžerka i psihoterapeutkinja pod supervizijom.
Rezon Magazin: Zdravo Marija, hvala Vam što ste se odazvali našem pozivu na intervju. Kao što smo nagovestile naslovom i uvodom, sa Vama smo želele da razgovaramo o mentalnom zdravlju ljudi u karakterističnim istorijskim trenucima. Kako biste Vi okarakterisali spomenutu ,,nestabilnost” i njen uticaj na čoveka?
Marija Mitić: Zdravo i hvala Vama na pozivu i prilici da pričamo o mentalnom zdravlju, i to u posebnim okolnostima — u nestabilnim vremenima. U savremenom društvu, nestabilnost je postala nešto što je sastavni deo života, svih nas. Neka neminovna činjenica. Neki bi rekli da mi iz toga rastemo kao osobe, da se razvijamo. To može biti jedan od uvida.
Međutim, nisam sigurna da nas baš svaka nestabilnost nužno vodi u rast. Mnogi ljudi se ne snalaze kada ih zadese životne promene, kada se nađu u životnoj krizi, a ako se na to nadoveže i socioekonomska nestabilnost, onda smo pred ozbiljnim zadatkom.
Naše mentalno zdravlje je prvo na udaru. Kako bismo mogli da „upijemo” nestabilnost, da se lakše „nosimo” sa njom, mi moramo da nađemo nove strategije kako bismo preživeli. Zvuči jako logično i prirodno, zar ne? A da li je uvek tako?
Rezon Magazin: Pisale smo već o tome da je eko-anksioznost u porastu, i da je reč o specifičnoj vrsti brige, jer je reč o brizi za opstanak planete. Kako se nositi emocijama koje ova, sasvim realna, pretnja budi?
Marija Mitić: Smatram da je informisanost neophodna. Treba imati u vidu da smo mi kao ljudska vrsta radoznala bića i da je potrebno informaciju proveriti iz više izvora. Jednostranim prihvatanjem svega što nam se servira sebe zapravo stavljamo u pasivnu ulogu, ulogu samoprozvane „žrtve”.
Briga za planetu je opravdana, ali ukoliko preraste u eko-anksioznost, možemo zaključiti da je nismo (mislim na brigu) „upotrebili” na pravi način. Jer, anksioznost, najprostije rečeno, jeste (preterana) briga za sebe, nekog ili nešto, uz scenario koji se možda nikada neće desiti, a mi ga doživljavamo kao jedini moguć. Ako bih birala kako da se izborim sa ovom emocijom, to bi svakako bilo preuzimanje aktivne uloge, možda i kroz aktivizam na ličnom planu, kako bih uz korišćenje mojih kapaciteta pomogla planeti.
Rezon Magazin: U kontekstu lokalne situacije, vrtoglavi porast cena i pad kupovne moći a stagnacija plata je nešto što se drastično osetilo prethodnih godina. Štaviše, skorašnja istraživanja pokazuju da je Srbija među najsiromašnijim zemljama Evrope, a da oko 1.8 miliona ljudi u našoj zemlji živi na ivici siromaštva. Kako ovaj socioekonomski pritisak utiče na mentalno zdravlje ljudi?
Marija Mitić: Činjenice o kojima Vi pričate i istraživanja koja mogu biti uznemiravajuća nas dovode u situaciju da je briga o mentalnom zdravlju na nekom ,,drugom” mestu. Brinemo za goli život. Ko još misli na to kako se oseća?
U knjigama učimo, a nažalost i istraživanja pokazuju, da su loši socioekonomski uslovi direktno povezani sa mentalnim zdravljem. Ljudi koji žive pod stalnim pritiskom često se suočavaju sa nemogućnošću da zadovolje osnovne potrebe (hrana, stanovanje, grejanje), nesigurnim radnim uslovima, dugim smenama i nestabilnim zaposlenjem, stresom zbog finansijske nesigurnosti, kao i manjom dostupnošću zdravstvene i psihološke pomoći.
Briga o mentalnom zdravlju je, nažalost, postala luksuz. Iz mog iskustva, mogu reći da se za pomoć, savetovanje ili psihoterapiju, javljaju klijenti sa različitim nivoima obrazovanja, godina starosti i pola. I, da je jedna od nezaobilaznih tema na seansama kriza (kod nas ili u svetu), koping mehanizmi (coping mechanisms), prihvatanje realnosti uz kritički stav i slično.
Rezon Magazin: Kako biste okarakterisali uticaj medija na mentalno zdravlje ljudi? Naročito kod nas, gde je atmosfera neskriveno nasilnog karaktera, i gde se mediji ne libe da izriču svoje lične stavove i pozivaju na nasilje?
Marija Mitić: Uticaj medija je jako veliki. Mediji nam kreiraju ukus, prave izbore u naše ime, nameću stavove ili se bar trude da u tome uspeju. Često ih možemo doživeti kao progonioce, a pogotovu ako pričamo o podržavanju nasilja i agresije i raspirivanju mržnje. Ta progonilačka uloga je zapravo uloga u kojoj su mediji sebi dodelili više moći u odnosu na druge, oni su ti koji jedini imaju ispravan stav, najbolju i najistinitiju informaciju, a plasiraju često informacije koje su poluistine ili neistine. Svesni smo toga da ta „moć”, dolazi iz nemoći.
Ako se vratimo ideji Erika Berna, osnivača Transakcione analize, da svako ima kapacitet da misli, i da ljudi imaju sposobnost da donose odluke, procenjuju situacije i revidiraju uverenja koja su formirali rano u svom životu, dolazimo do toga da je odgovornost na nama. Drugim rečima, svako ima kapacitet da razumno odlučuje o svom životu.
Rezon Magazin: Kako se izboriti sa stalnim prilivom negativnih vesti koji nam takođe dolazi iz medija?
Marija Mitić: Opet bih pozvala na lični izbor i ličnu odgovornost. Čini mi se da su se ljudi izgubili u moru negativizma i loših vesti. Što pre shvatimo, i našu decu naučimo, da život nije satkan od lepih i srećnih događaja, niti od samo nužno ružnih i tužnih događaja, bićemo na dobrom putu da imamo jedan zdrav, kritički osvrt na ono što nam se dešava.
Dobra vest je da mi uvek imamo izbor. Možda ga nismo uvek svesni. Međutim, ako se povežemo sa sobom, ako znamo kako da sebe regulišemo, ako znamo sebe da ponegujemo, sigurna sam da ćemo naći izlaz iz bilo koje situacije.
Nekada u tome nismo vični, nismo fino izbrusili to naše čulo. U tom slučaju je dobro obratiti se psihologu, psihoterapeutu, nekom stručnom licu, i zatražiti pomoć.
Rezon Magazin: Koliko aktivizam pomaže u održavanju mentalnog zdravlja, a koliko je teško pomiriti se sa enormnošću problema sa kojima se borimo (veliki primer je genocid u Palestini)? Da li postoje još neke strategije koje čovek može da primeni da održi mentalno zdravlje u nestabilnim vremenima?
Marija Mitić: Ukoliko pođemo od činjenice da je cilj aktivizma skretanje pažnje na određeni društveni problem i pokretanje promena, to takođe zanči angažman pojedinaca ili grupa radi društvenih promena. Mi se možemo angažovati kroz volontiranje, javne kampanje, edukaciju i širenje informacija ili pak kroz organizovanje protesta.
Napraviću malu digresiju i podeliti jedno iskustvo u vidu mog ličnog aktivizma. Tek pošto sam diplomirala psihologiju, volonterski sam se uključila u rad jedne NVO, koja je u to vreme bila proglašena za najbolju NVO, imala je dosta projekata i puno oblasti kojima se bavila.
Moj volonterski rad se odnosio na rad sa decom koja su u postupku readmisije, zajedno sa svojim porodicama, iz EU deportovana u Srbiju (kao njihovu matičnu državu). Iako je ta vrsta rada sa decom na njihovoj adaptaciji i asimilaciji u društvo za mene bila jedan od najhumanijih gestova koje sam do sada uradila, sa druge strane je nosilo jedan teret istine. Taj teret se odnosio na to gde deca žive, u kakvim uslovima i koliko brzo će se uklopiti u školski, zdravstveni, društveni sistem. Deca sa kojom sam radila su bila iz romskih porodica sa jako niskim standardima. I danas, posle skoro dvadeset godina, zapitam se da li sam u tom trenutku dala sve od sebe, da li je to za njih bilo dovoljno, gde su sada sva ta deca?
Da se vratim na pitanje: Koliko aktivizam pomaže u održavanju mentalnog zdravlja? Rekla bih da svakako pomaže.
Kroz aktivizam imamo osećaj svrhe i uključenosti u život (u najširem smislu te reči) — osećamo se živim. Uključivanje u društvene promene daje ljudima osećaj da doprinose nečemu većem. To može smanjiti bespomoćnost, posebno kod tema koje izazivaju frustraciju ili strah. Znamo da smo dali sve od sebe!
Aktivizam razvija zajedništvo i podršku, jer se u takvim grupama često stvaraju jake socijalne veze. Aktivisti dobijaju: osećaj pripadnosti, emocionalnu podršku, prostor za deljenje iskustava, osećaju se osnaženima. Aktivizam povećava samopouzdanje, jer se vide konkretni rezultati (pa i mali).
Važno je naglasiti i da mentalno zdravlje kroz aktivizam može biti narušeno, što se može videti kroz izlaganje (burnout). Aktivisti se često suočavaju sa velikom odgovornošću, vremenskim pritiscima, emotivno teškim temama, problemima sa kojima drugi neće ili ne mogu da se nose. Izgaranje može dovesti do hroničnog umora, apatije i emocionalne iscrpljenosti. Neusklađenost ciljeva, lični sukobi ili loša organizacija unutar grupe aktivista, takođe mogu povećati stres i anksioznost, kako na grupnom, tako i na ličnom nivou.
Druga pretnja kod aktivizma gde postoji nasilje, diskriminacija ili humanitarne krize jeste to što izloženost teškim pričama može izazvati traumatske reakcije, u vidu sekundarne traume. Može pokrenuti neke duboko lične procese koji nekada zahtevaju rad sa stručnjacima (psiholozima, psihijatrima, psihoterapeutima).
Možda je dobro i pitanje: Kako održati mentalno zdravlje u aktivizmu? Moj odgovor bi bio:
- Postaviti granice (ne moraš biti aktivan/a 24/7)
- Deliti odgovornost (delegiranje i timski rad)
- Redovno praviti pauze i obezbediti vreme za odmor
- Negovati druge aspekte života (prijatelji, hobi, fizička aktivnost)
- Slaviti male pobede da bi se održala motivacija
- Tražiti podršku – psihološku, grupnu ili individualnu.
Rezon Magazin: Da li imate savet za ljude koji bi se aktivirali politički, ili su već aktivni, ali to u velikoj meri negativno utiče na njihovo mentalno zdravlje? Kako biti aktivan u nestabilnoj atmosferi i sačuvati mentalno zdravlje, budući da je aktivizam i fizički i psihički zahtevan, a demotivacija se često i brzo javlja pod utiskom da, kao pojedinci/ke, ne možemo napraviti veliku razliku?
Marija Mitić: Teško je dati precizan odgovor na ovo pitanje. Smatram da je ovo pitanje ličnih granica i dobrog poznavanja sebe. Ukoliko donesemo odluku da budemo u bilo kom smislu deo neke grupe aktivista, makar ona bila i politička grupa, rekla bih da je korisno osvrnuti se na sve prethodno rečeno. Ovde bih samo sumirala u vidu dobrih i loših strana.
Dobra strana bi bila osećaj lične svrhe i uključenost u promene, dok bi loša strana bila potencijalno sagorevanje.
Moj savet je: dobro promislite pre nego uđete u aktivizam ili izađite iz njega pre nego platite cenu.
Rezon Magazin: Na samom kraju, ali ne manje važno, da li biste dali komentar na to kako tragedija u Novom Sadu i odlaganje preuzimanja odgovornosti za pad nadstrešnice utiče na mentalno zdravlje celokupne nacije? Videli smo direktno pogođene ovom tragedijom kako traže pravdu na razne načine, uključujući štrajkom glađu, ali i potresenost (uključujući tu čitav dijapazon emocija, od straha do besa) među stanovništvom uopšte.
Pad nadstrešnice u Novom Sadu je definitivno bio šok za sve nas. Hoću da verujem da niko nije mogao da ostane ravnodušan nad tom tragedijom. Kod nekih je podstakao i neke lične procese, ali i kolektivna pitanja.
Nakon tog prvog šoka, nakon prihvatanja onoga što se desilo, najlogičniji sled je da dobijemo odgovore na pitanja kako je do toga došlo i ko je za to odgovoran. Umesto toga, dobili smo otpisivanje, agresiju, nasilje, pa čak i osudu na pravo da znamo istinu. Mentalno zdravlje je takođe dovedeno u pitanje. Imamo toliki broj studenata, aktivista, koji su zatražili pomoć stručnjaka, ali i stručnjake koji su nudili pomoć.
Čujemo i mlade ljude koji kažu: Kako da zasnivam porodicu i imam potomstvo, kada živimo u društvu koje nudi nesigurnost?! Kakva je moja budućnost?!
MOŽDA VAM SE SVIDI
Novogodišnja jelka: Da li je bolje kupiti živo ili plastično drvo?
Nedeljna ukrštenica #3
