Kada su Afroamerikanke zamerile svojim prethodnicama i saborkinjama prvog i drugog talasa feminizma to što u svoju borbu ne uključuju žene njihovog porekla i statusa u društvu, one su ukazale na problem koji se prvobitno zamerao muškarcima — društveno slepilo uzrokovano privilegovanim položajem. Danas, često volimo da mislimo kako je ovakvo slepilo daleko iza nas, sa svom istorijskom pozadinom i svim borbama koje nas uče boljem sagledavanju položaja jedinke (a naročito žene) u društvu.
Pa ipak, način individualnog odrastanja, ma koliko on bio sa ili bez izazova (a nikada nije bez njih) u ovom društvu, onemogućava nas da sasvim razumemo neproživljeno. Tako sva naša ,,društvena osvešćenost” propada pred stvarnim iskustvom, iako se trudi da razume.
U ovom slučaju, iskustvo onih ljudi koji generacijski nose određenu društvenu bitku na svojim leđima postaje neizmerno važno. Zato su doprinosi umetnosti, kulturi i društvu koju su načinile autorke poput Toni Morison (Toni Morrison) ne samo izuzetno značajne za razumevanje društvenog ustrojstva prošlosti već i sadašnjosti, jer nam dozvoljavaju da pogledamo svet očima onih koji su označeni kao ,,drugi”, odnosno ,,drugačiji”, pa samim tim i odbačeni, u ovom društvu — a takvih je, nažalost, još uvek mnogo.
Struktura, motivacija i poreklo romana ,,Najplavlje oko”
Toni Morison, poreklom iz Ohaja (Ohio), Sjedinjenih Američkih Država, jedna je od najpoznatijih i najnagrađenijih autorki 20. i 21. veka. Dobitnica Pulicerove nagrade i prva Afroamerikanka koja je ponela Nobelovu nagradu za književnost, Morison je posvetila svoju književnu karijeru pisanju o problemima roda, rase i klase, sa naročitim akcentom na položaj Afroamerikanaca i Afroamerikanki u društvu.
O rasnoj diskriminaciji u Americi Morison je počela da piše već u svom prvom romanu. Književno delo ,,Najplavlje oko” je objavljeno 1970. godine, ali je tek godinama kasnije zavredilo ogromnu pažnju publike i kritike zbog svoje oštre i ogoljene kritike društva, ali i psihološkog prodiranja u svest potlačenih.
Morison je roman ,,Najplavlje oko” smestila u rodni grad Lorein (Lorain) u Ohaju u period Velike krize, drugačije poznate i kao Velike depresije (Great Depression). Najveći svetski ekonomski krah je autorki poslužio kao pozadina za ogoljavanje sve užasnosti položaja afričkoameričkog stanovništva u Americi.
Prateći život Pekole Bridlav (Pecola Breedlove) kroz perspektive ljudi koje je okružuju, kako bi se njihovi karakteri humanizovali a naglasilo sistemsko poreklo njihovih akcija, roman ,,Najplavlje oko” prikazuje, po rečima same Morison, smrt jednog života koji još nije ni počeo, a bio je osuđen na propast još mnogo pre toga.
,,Smrt samopouzdanja se kod dece događa brzo i lako, još pre nego što je njihov ego uspeo da, takoreći, ‘stane na noge’. Uparite ranjivost mladosti sa ravnodušnim roditeljima, nepristupačnim odraslima i svetom koji svojim jezikom, zakonima i prizorima samo pojačava očajanje — i put u propast je zapečaćen. Ideja je, dakle, za ovu moju prvu knjigu, bila da pristupim životu nekoga ko zbog svoje mladosti, pola i rase ima najmanje šanse da izdrži takve razarajuće sile,” rekla je Morison u svom predgovoru romanu ,,Najplavlje oko”.
Njen cilj je u ovom književnom delu, dakle, bio da predstavi gašenje jednog života posredstvom antipatije, odbijanja i neprihvatanja. Ovde je Morison ,,prihvatanje” u društvenoj zajednici postavila kao sastavni deo ljudskog života — i ono za šta je afričkoameričko stanovništvo bilo uskraćeno isključivo zbog svoje boje kože.
Jedanaeastogodišnja Pekola Bridlav tako svoju uskraćenost za pažnju i pripadanje izjednačava sa ružnoćom, odnosno odsustvom ,,svetlog tena” (whiteness; prim. prev), jer jedino tako može da je objasni. I ona žudi za plavim, najplavljim očima koje bi je ,,ulepšale” i promenile joj život. Njena žudnja se, nažalost, završava tragično, jer je, naposletku, usmerena interno, podstaknuta samoprezirom koji uništava.
,,Najplavlje oko” ogoljava svu surovost rasne, klasne i rodne diskriminacije
Prema rečima same Morison, žudnja za plavim očima Pekole Bridlav je odličje prezira prema sopstvenoj rasi, odnosno ispitivanje sopstvenog saučesništva u mrvljenju samopouzdanja i ličnosti. Da je Pekola imala druge oči, i ona bi bila drugačija, i život i ljudi oko nje bi bili drugačiji.
,,Aman, vidi ti tu lepooku Pekolu. Ne smemo nikako da radimo ružne stvari pred tim lepim očima,” reći će naratorka u romanu ,,Najplavlje oko”.
Bez sumnje, prezir se u ovom slučaju okreće prema sebi a ne prema tlačiteljima, jer tako se jedino može živeti u društvu koje odbija promenu. Ne samo u slučaju Pekole Bridlav, već i u slučajevima njenih roditelja i drugih ljudi u njenoj okolini, surovost i otpor prema diskriminaciji se ne usmerava ka onima koji je vrše, već isključivo međusobno i prema sebi samima.
Tako će Pekolin otac, pod pretnjom oružja dvojice muškaraca koji su ga prisilili na seksualni odnos sa devojkom, mrzeti devojku, da ne bi sebe, a Pekolina majka, zbog bede koja razboljeva njenu decu, ispoljavati svoj bes upravo na njima, jer joj je neprijatelj ,,nevidljiv” i ,,nedodirljiv”.
U ogoljavanju sve rasne, klasne i rodne potlačenosti kroz generacije, ,,Najplavlje oko” istovremeno govori i o cirkularnosti nasilja. Pitanje moći, onako kako je definisao Fuko, spočitava se čak i u onome što se naziva ,,najnižim društvenim slojevima”, pokazujući način na koji represija i nasilje rađaju i perpetuiraju sebe same.
Maestralna priča o internalizaciji predrasuda i diskriminacije
U svojoj suštini, ,,Najplavlje oko” je surova, potresna priča o internalizaciji nasilja. Ovaj roman razotkriva duboku simboliku doslovnog gubljenja sebe zarad uklapanja u društvo, ali i pitanje krivice društva koje diskriminaciju možda i ne vrši direktno, ali u njoj učestvuje, često i samim tim što ništa ne čini.
Devojčice koje su sa Pekolom Bridlav išle u školu i nisu joj nikako ,,pomogle”, svoju individualnu krivicu prepoznaju i prebacuju na društvo kao takvo, jer drugačije sa njom ne bi mogle da prežive. Tako one krive zemlju da je ,,bila jalova pa nisu cvetali neveni” te godine.
Društvo je bilo jalovo, pa Pekola Bridlav nije u njemu izdržala, govori nam ova metafora, istovremeno ogoljavajući činjenicu da smo društvo svi mi.
,,Mi smo sve naše otpatke istovarili na nju, a ona ih je upijala. A svu svoju lepotu, koja je isprva bila samo njena, poklonila je nama,” reći će Klaudija (Claudia), njena drugarica iz škole.
U ovom smislu, roman ,,Najplavlje oko” Toni Morison je neizostavan za razumevanje kompleksnih društvenih struktura koje motivišu perpetuaciju represije, ali i udela — i moći — svakog i svake od nas unutar te strukture. Tako ovo delo ostavlja gorak ukus u ustima nakon završne stranice, ali i podstiče na razumevanje, preispitivanje lične krivice i odgovornosti i akciju na mesto pasivnosti.
Važno je, na kraju, naglasiti i da Morison u ovom romanu pokreće još jednu važnu temu, a to je pitanje standarda lepote. Na primeru Pekole se upravo vidi rezultat štetnosti premise po kojoj boja kože i očiju i raspored crta lica igraju ključnu ulogu u pripadnosti društvu — problem koji je, nažalost, i dalje sveprisutan.
Napomena: Roman ,,Najplavlje oko” Toni Morison sadrži opise fizičkog i seksualnog nasilja. Ukoliko vas ovakav sadržaj uznemiruje, preporučujemo da preskočite ovaj roman i izaberete neko drugo književno delo iz naših preporuka.
Izvor naslovne fotografije: Freepik
Tekstualni izvori:
- Alexander, Kerri Lee, Toni Morrison, National Women’s History Museum
- Morison, Toni, ,,Najplavlje oko”, prevod Stefan Kostadinović, Darma books, Beograd, 2019.
- The Great Depression, Federal Reserve History, 2013.
