Od početka do kraja prekriven snegom kao aluzijom na zakopanu prošlost, ,,Ne rastajemo se” Han Kang je možda najbolje čitati u leto, kada hladnoća sa njegovih stranica ne može sasvim prodreti pod kožu. Sa jedne strane, oda prijateljstvu i porodičnim vezama, a sa druge strane, tragična priča o životu (ili njegovom nedostatku) posle traume, ovo književno delo na poetski način evocira davno zakopanu prošlost Južne Koreje.
O nobelovki Han Kang smo već govorile kada smo pisale o njenom poznatom romanu ,,Dečak dolazi”, te sada znate da je reč o autorki koja je primarno pisala o tragičnim političkim dešavanjima iz prošlosti svoje zemlje. Protagonistkinja romana ,,Ne rastajemo se” neodoljivo podseća na samu autorku.
Kjongha je mlada žena koja živi u Seulu, izolovana od svoje porodice nakon što je njena knjiga o masovnim ubistvima ostavila traumatičan trag na njenu psihu. Na ivici života i smrti, ona odlučuje da živi i iskorakne iz svoje depresije — i baš tada dobija poziv od svoje dugogodišnje drugarice.
Inson je u bolnici u Seulu. Posekla je prste dok je radila na drvetu na ostrvu Đeđu, i hitno su je prebacili u Seul radi operacije. Ona moli Kjonghu da ode na ostrvo i nahrani i napoji njenu pticu Amu, koja će verovatno umreti (ako već nije) sama.
Kjongha bez pitanja i pripreme prihvata ovaj zahtev i odlazi na ostrvo Đeđu u sred snežne oluje koja preti da je usisa u sebe. Ovde linije stvarnosti i sna počinju da se brišu, i protagonistkinja nam pripoveda jednu drugu priču, duboko zakopanu ispod snegova ostrva Đeđu.
Reč je, naime, o pobuni i masakru koji su se dogodili na ostrvu Đeđu između 1947. i 1954. godine. Nakon oslobađanja od Japana, Koreja je bila u hladnom ratu, podeljena između ljudi koji su želeli da naprave uniju sa Severom i onih koji su (zajedno sa Amerikom) želeli da uspostave nezavisnu vlast.
Stanovnici i stanovnice ostrva Đeđu su se zalagali i zalagale za uniju, i zbog toga, preko 30,000 ljudi je bilo pogubljeno. Suprotna strana — istog naroda — nazivala je pobunjenike i pobunjenice ,,crvenim ološem”* i nemilosrdno je pogubila na hiljade mladih i starih osoba, kao i dece.
,,Ne rastajemo se” nam daje isečak iz ove istorije, ali na drugačiji način od ogoljene slike romana ,,Dečak dolazi”. Ovaj roman, naime, prikazuje masakr kroz oči porodica koje su preživele, kroz njihov zauvek izmenjen život i bol uzrokovan nepoznatim, nepovezanim krajevima istorije.
Uz svu traumu masovnih pogubljenja na ostrvu Đeđu, nedostatak odgovornosti nakon zločina, kao i nemogućnost identifikovanja rodbine i saznanja šta se desilo sa voljenima, ostavili su živu ranu na životima preživelih. Kako nam roman pripoveda, masovne grobnice na poljima i u rudnicima ostrva iskopavane su decenijama kasnije, a mnoge priče su ostale neispričane usled neuspele identifikacije — kao da ih je zatrpao sneg.
Dok saznaje delove porodične priče svoje prijateljice, deluje da protagonistkinja romana ,,Ne rastajemo se” fizički i psihički ne može da podnese sve što saznaje, a opet, ona ostaje istrajna u svom otkrivanju istine. Tako nas Kjongha podseća da ne smemo okrenuti glavu na užasna dela počinjena ljudskom rukom, ma koliko ona bila bolna.
,,Ne rastajemo se” priča jednu priču koja je veoma poznata na ovim prostorima. Politički revanšizam i stradanje nedužnih civila zbog igara moći čelnika — ali i nedostatka hrabrosti i solidarnosti naroda — naročito je zapamćena u Evropi, baš kao i u Aziji. Ovo stradanje utisnuto je u kolektivno pamćenje čitavih generacija koje, traumatizovane doživljenim i istorijom, pokušavaju da nastave svoje živote tako što će ,,bar osloboditi” svoje naslednike i naslednice. Oslobađanje se nikada u potpunosti ne događa — ili ga bar još uvek nismo osetili i osetile — ali neka mera zaceljenja jeste moguća.
,,Ne rastajemo se”, između ostalog, predstavlja otpor zaboravu. Ovaj roman u prvi plan stavlja važnost prijateljstva i podrške, ali ne kroz poricanje prošlosti i traume. Naprotiv, veoma je važno sećati se prošlosti i pozvati zločince na odgovornost kako bi zaceljenje bilo moguće i kako bi se prevenirali isti slučajevi u budućnosti.
U ovom smislu, roman ,,Ne rastajemo se” je čisto ,,produženje” ili ,,poetski dodatak”, ako tako možemo reći, romanu ,,Dečak dolazi”. Han Kang u oba slučaja obrađuje temu koja je, bar za sada, centralna u njenom celokupnom opusu — kolektivne traume izazvane političkim zločinima.
Na maestralan poetski način, ovaj roman nas takođe podseća da nikada ne možemo povući oštru liniju između onoga što je lično i političko — jer sve političko je ujedno i lično.
*Citirane reči iz romana ,,Ne rastajemo se” Han Kang.
Tekstualni izvori: ,,Ne rastajemo se” Han Kang, prev. Jana Milosavljević, Beograd, Čarobna knjiga, 2025.
Izvor naslovne fotografije: Freepik
MOŽDA VAM SE SVIDI
Ukrštenica iz filmskog sveta #3
Nedeljna ukrštenica #23