Prošlog meseca, urednice Rezon Magazina su imale jedinstvenu priliku da razgovaraju sa Aleksandrom Repedžićem, etnologom i antropologom, koji nam je otkrio mnoge zanimljivosti o uskršnjim običajima i verovanjima na našim prostorima. Tu priliku smo morale da iskoristimo da Aleksandra upitamo i neka druga važna pitanja o stanju i značaju etnologije i antropologije u celini.
Budući da se u poslednje vreme sve više govori o ,,digitalizaciji” i ,,modernizaciji”, zanimalo nas je Aleksandrovo mišljenje o tome da li svest o prošlosti, odnosno običajima i verovanjima, polako nestaje — a sa njom i naše kulturno nasleđe kao okosnica identiteta.
Rezon Magazin: Aleksandre, u ekskluzivnom aprilskom intervjuu smo razgovarali o uskršnjim običajima i verovanjima, ali smo se dotakli i projekta koji, zajedno sa Anđelom Đermanović, sprovodiš da sačuvaš mitove, legende i narodne običaje Balkana. Počudište je serijal kratkog dokumentarnog filma koji se bazira na etnologiji. Koliko je etnologija generalno vezana za film?
Aleksandar: Sto posto je vezana za film jer jednostavno sam metod rada prethodnih etnologa i antropologa jeste bilo beleženje onoga što vide. Pre svega smatram pećinske ljude za prve vizuelne antropologe, etnografe, jer su oni sve što su videli u prirodi crtali na zidovima pećina. Kad kreće umetnost kreće i etnografija.
Kasnije je to uradio lepo slikar Brojgel u svojim delima, gde tačno možemo da vidimo kako je izgledala svadba u Holandiji hiljadu šesto pedeset i neke godine, uz sakupljanje sena, sve ono što je vezano za ruralnu sredinu. Ali ako krenemo dalje, postoji taj problem da imamo zapisivanje u etnologiji i sve manje fotografije… Mogu misli samo kakvo čudo bi napravio Vuk Karadžić da je imao tehniku koju mi danas posedujemo — šta bi tada snimio i kako bi sve to izgledalo.
Rezon Magazin: Misliš da bi se običaji promenili na neki način da su bili vizualno prikazani u prošlosti?
Aleksandar: Ne, mislim da ne. Običaji gube funkciju kada zajednica vidi da joj više nisu potrebni. To je ono što sam vidio na terenu za ovih dvadeset i jednu godinu rada. Video sam niz običaja koji su se izgubili i kojih je sve manje upravo zato što ih sama zajednica više ne prihvata. Opet se vraćamo na tu depopulaciju o kojoj smo pričali u intervjuu. To je ogroman problem. Takođe, tehnika dosta utiče, modernizacija utiče na nestanak samih običaja jer ljudi više vremena provode na mobilnim telefonima, kompjuterima, troši se više vreme. Jednostavno ne koriste ga za razmišljanje.
Tradicionalni čovek je koristio više vremena za razmišljanje i običaju su u neku ruku predstavljali način da se susretne sa nekim koga nije video nekoliko godina. Danas na Fejsbuku on tačno zna i šta jede i šta pije, s kim se nalazi i ostalo — jednostavno moderna tehnologija utiče na nestanak običaja.
A da se vratimo na temu — vizuelna antopologija postoji od kad i film. Na mene lično je dosta uticala dokumentaristika Rajka Grlića, Gorana Markovića i Kamenka Katića. Ali, pre svega, Paun Durlić me je učio tehnikama fotografije i beleženja dok je bio direktor Muzeja u Majdanpeku, radili smo sa različitim tipovima fotoaparata i kamera, od svadbarskh velikih do HDD kamera Sonijevih koje su bile svega 200-300 grama teške. I jednostavno ceo taj deo me je odvukao, i onda sam shvatio, kao saradnik muzeja u Majdanpeku, koliko je bitna sama vizuelna antropologija. Jer nekad, vi ne možete da se vratite na taj teren, nemate sredstava, neće put da vas nanese, desi se milion drugih razloga, a ono nisi zabeležio, nisi video.
Rezon Magazin: A i ljudi se menjaju.
Aleksandar: Takođe nestaju, umiru. Korona je odnela veliki broj mojih sagovornika i saradnika na samom terenu kod kojih sam odlazio više puta, i jednostavno ja to ne mogu više da ponovim, niti da čujem, niti da vidim, ali je zato tu kamera, diktafon, fotoaparat, kao sredstvo beleženja. I jako je potrebno, jer uvek možete da premotate i na neki način se vratite na isto mesto i proživite ga ponovo.
Rezon Magazin: Koliko je zapravo demokratizacija etnologije olakšala etnografski rad?
Aleksandar: Hiljadu i jedan posto je olakšan rad zahvaljujući modernoj tehnologiji, poput diktafona. Nažalost, i tu postoji problem, ljudi nas mešaju sa novinarima, i onda sam način i pristup mora da se prilagodi da bi se ljudima objasnilo šta su etnologija i antropologija. I ove nauke nemamo u osnovnim i srednjim školama da se izučavaju poput sociologije, na primer.
Rezon Magazin: Da li misliš da bi bilo dobro da postoji, na primer, pored sociologije, i etnologija kao zaseban predmet?
Aleksandar: I te kako. Mi imamo građansko vaspitanje, i to je super, jer ovaj predmet može da ima nekog dodira sa antropologijom, sa urbanom antropologijom, ali sama etnologija, učenje o tradicionalnom društvu, nam nedostaje, i to bez konotacije da se uči o tradiciji, folkloru i seljaku kao nečemu što ima pežorativni prizvuk. Zbog devedesetih nam je ostao taj vokabular gde se ,,seljačko” smatra kao nešto što pripada nečemu nižerazrednom, te je stigmatizovano.
Treba imati u vidu da smo mi ipak Srbija, država koja je nikla iz seljačke zemlje. U vreme Turaka, u našim gradovima su živeli Turci, Jevreji i Grci, odnosno trgovci — nije bilo Srba. I ako je neko od Srba živeo u gradovima, bio je ekstremno bogat. Jednostavno, mi jesmo seosko društvo. I to selo je nas očuvalo, ta naša narodna religija, naša narodna tradicija, i mi moramo da je zabeležimo onakva kakva jeste. Ne da je ulepšavamo, ali isto tako ne da je grdimo. Nego da je prikažemo na pravi način.
Rezon Magazin: Zanimljivo je da je zapravo u najvećoj meri nematerijalno nasleđe ono što je održalo balkanske narode kroz tu prevlast turske države, a da danas, kada imamo mogućnost da to pribeležimo, ne cenimo nasleđe u meri u kojoj to zavređuje određenu pažnju, određeno uvažavanje i određeni istorijski značaj.
Aleksandar: Pa znate kako, lakše je istraživati u Beogradu urbanu antropologiju jer ne iziskuje dosta sredstava i vremena, jer za seosku sredinu itekako je potrebno vreme, novac, ljubav i da budete spremni na sve. Kad kažem spremni na sve, mislim pre svega da mi moramo da shvatimo tu skromnost naših ljudi koji žive na selu, gde nekad nemaju mogućnosti i sredstva kao u gradu.
Rezon Magazin: Kolika je opasnost od zloupotrebe i orijentalizacije tih običaja koji se koriste, recimo, u filmskoj industriji ili generalno u popularnoj kulturi bilo kog tipa?
Aleksandar: I te kako velika jer se targetiraju određeni etnosi koji žive na Balkanu, pre svega Romi i Vlasi, a i ostali narodi, Hrvati između ostalog. Neko i nas targetira takođe kao Srbe. Svetski mediji su nas mnogo puta prikazali kao ubice i kriminalce, i to je ogromna zloupotreba masovne produkcije filmske industrije. Ne samo kod nas nego i u svetu, ali kod nas ono što je prisutno jeste stigmatizacija nacionalnih i etničkih grupa.
Stigmatizacija nije prisutna samo kroz filmsku industriju već i kroz raznovrsne medije — nju sprovodi gomila nekih filmova, serija, novinara, kvazi naučnika, kvazi etnologa koji se lažno predstavljaju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. A to ima poguban uticaj na kulturu, tradiciju, koja se maltene ne prenosi više jer je nekog sramota da kaže svoje etničke pripadnosti, ko je, šta je, kojim jezikom nacionalne manjine govori. Takav problem sa kojim se suočavamo u 21. veku, kada navodno u našoj zemlji vlada demokratija, to je van svake pameti.
Treba, ipak, naznačiti da to nije ,,moderan” problem. Nije reč o tome da su se sada, iznenada, pojavile određene televizije, određena žuta štampa gde se stigmatizuje određeni etnos ili narod. To itekako ima korena i u devetnestom veku, pre naše katedre za etnologiju i antropologiju, gde su novosadske novine stigmatizovale i targetirale i Vlahe i Rome.
Rezon Magazin: I vrlo lako se ide iz stigmatizacije jednog etnosa u romantizaciju nečeg drugog.
Aleksandar: Apsolutno… Takođe, ja sam sarađivao sa gomilom ljudi iz inostranstva, i oni nas vide drugačije, odnosno ljude na Balkanu. Mi smo za njih nešto enigmatično, mistično, kao da živimo u rezervatu. Rezervat koji se zove Balkan. I oni zbog toga dolaze da nas istražuju. Sa jedne strane, to je dobro, jer veliki broj naših naučnika ne želi time da se bavi, već se bave urbanom antropologijom, ali sa druge strane, može lako doći do pogreški, jer stranci ne poznaju dobro naše podneblje, a prvenstveno ne jezik.
Rezon Magazin: Zato je i potrebno imati neko autentično, filmski dokumentovano iskustvo.
Aleksandar: Upravo to radimo kroz Počudište. Bez bilo kakve šminke, žargonski rečeno. Znači ukoliko je određeni običaj nestao, svakako ćemo to spomenuti. Mi smo u našem prvom filmu, ,,Magični svet Vlaha”, prikazali folklornu grupu Rusalja iz Duboke. U samoj Duboci više nema padanja u trans kao nekada, ali se kroz folklorno društvo očuvao taj način da oni sad glume kako se nekad padalo u trans, što je opet na neki način dobro jer to je reprezent za sam živalj koji živi u selu, za zajednicu, ali tog običaja nema. Kad ne bismo imali ni to, odnosno tu izvedbu njihovu, onda ne bismo apsolutno mogli da znamo kako je to izgledalo.
Rezon Magazin: Kakav utisak si stekao, kako se odnosi država prema našem nasleđu? Ti možeš možda najbolje iz ličnog iskustva da ispričaš koliko se značaja pridaje muzejima i očuvanju nasleđa a koliko je to neka utešna nagrada za politički vrh?
Aleksandar: Krenuću od muzeja, pošto sam radio i na mestu direktora muzeja i na mestu kustosa. Mi u poslednjih 13 godina imamo jednu modu nestručnih direktora koji dolaze kako bi doneli glasove a ne dobrobit muzeju. I tu dolazi do nerazumevanja struke i upravljačkog kadra, gde bi trebao sam direktor da posluša struku, da je jednostavno itekako potreban izlazak na teren da bi se nešto zabeležilo i čuvalo, jer je veliki problem sa nematerijalnim kulturnim nasleđem, kako ga čuvati. Mi materijalno uvek možemo da čuvamo, konzerviramo, i postoji niz mera zaštite samog materijalnog kulturnog nasleđa, ali za nematerijalno je ogromni problem jer ono nestaje.
Zato mi moramo da odemo na teren, da vidimo kako se zajednica ponaša. A država nema brigu. Pogledajmo samo koliki je budžet ministarstva kulture i koliko se izdvaja, koliko ova država izdvaja za kulturu. Svake godine sve manje i manje, i kako onda mi možemo da pričamo o očuvanju bilo kog materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa?
Druga stvar, ostajemo bez stručnjaka. Muzeji po Srbiji zapošljavaju jednog do dva etnologa, a to je mali broj.
Rezon Magazin: Šta tebe ,,gura” da ostaješ i opstaješ u svome poslu, da pratiš etnografsku priču koja je za svaku pohvalu?
Aleksandar: Hvala od sveg srca na tako divnim rečima, pre svega. Guram za mlađe naraštaje koji dolaze jer jednostavno oni treba da znaju kako se nekada živelo, kako mi živimo u ovim vremenima, jer to jeste naš posao, da povežemo ljude, zajednicu, narod, čoveka u vremenu i prostoru i u onom trenutku kada on obitava, ali takođe da pratimo modifikacije samih običaja, obreda i čoveka. To je posao i etnologije i antropologije.
Ja sam odrastao uz dedu. Najviše vremena sam provodio sa njim, i on mi je pričao različite bajke i viceve, i na vlaškom jeziku, a danas toga nema. I ono što ja mogu da zabeležim za mlađe naraštaje jeste kako je nekad život izgledao kod nas. Možda to sad nema nikakvu vrednost, možda neće imati ni u budućnosti, ali neko će nekad pogledati kako su ljudi živeli i to će da podstakne lepa sećanja i osećanja.
Izvor naslovne fotografije: Freepik
MOŽDA VAM SE SVIDI
Šta je organski modernizam u dizajnu enterijera?
