Fizički i psihički napadi na građane i građanke tokom mnogobrojnih blokada, odnosno protesta nazvanih ,,građanskom neposlušnosti”, koje su se prethodnih nedelja održale u Srbiji ne jenjavaju — pa tako ni tenzija koja se već, možemo reći, godinama, gradi između onih koji/e protestuju protiv trenutne vlasti i onih koji/e je podržavaju. Stvar ne čini boljom ni činjenica da u narastajućoj represiji režima nad sopstvenim narodom sudeluju i oružane državne snage, koje ili brane nasilničke strukture, kako državne, tako i narodne, ili same sprovode nasilje.
Tako u našoj zemlji, nažalost, svakoga dana osvane nekolicina vesti sa tragičnim ishodom, a korumpiranost onih aparata koji bi trebalo da sankcionišu ovakve prestupe čini da se običan čovek oseti da nema izlaza. U svemu tome, mediji, koji služe kao osnovno sredstvo informisanja stanovništva, ali i oblikuju njegovu svest, oštrom linijom se dele na one koji na sve ovo ćute ili izvrću istinu ili hrabro izveštavaju sa prvih linija fronta — jer u ovom trenutku to slobodno možemo zvati frontom.
Potonje novinarske kuće, koje se obično nazivaju ,,nezavisnim medijima”, iz dobro poznatih razloga, naročito se suočavaju sa problemima usled nedovoljno pristupačnih načina finansiranja, limitiranog opsega emitovanja i raznovrsnih drugih opstrukcija.
Anastazija Govedarica Antanasijević, novinarka portala Mašina, koja je sa svojim kolegama i koleginicama redovno izveštavala sa blokada, a i sama studentkinja, za Rezon Magazin je na ovu temu izjavila:
,,Položaj nezavisnih medija u Srbiji je težak. Kroz svu represiju, pritiske, pretnje i ucene – teško je opstati kao slobodan medij. Nedostatak istih je definitivno veća motivacija da nastavimo sa svojim radom. Javnost i dalje ima pravo na informisanost i istinu, zbog čega su nezavisni mediji naročito važni. Ćutanje je ono na šta nas režim tera i što mu odgovara – a što ne smemo dozvoliti.”
O važnosti nezavisnosti i objektivnosti medija je, čini se, bespotrebno i raspravljati. Sama činjenica da se oko nje ,,otimaju” i prorežimske i vanrežimske strukture govori o moći koja dolazi sa slobodom govora. Ali kako izgleda ta sloboda u praksi, kada je potrebno sprovoditi je na terenu? Ovo pitanje smo postavile portalu A1 Net iz Novog Pazara, koji je tamo ispratio sve blokade, a odgovorio nam je Enes Radetinac, glavni i odgovorni urednik:
,,Naš rad na terenu tokom proteklih osam meseci odvija se u gotovo neprekidnom tempu – dešavanja se smenjuju iz časa u čas, i neretko radimo i po 18 sati dnevno. Situacije su nepredvidive, zahtevi veliki, a prisustvo neophodno.
Na terenu smo organizovani, ljudi nas uglavnom dobro prihvataju jer izveštavamo nepristrasno – prenosimo stvari onako kako jesu. Posebno ističem da smo jedini medij u Novom Pazaru – i šire – koji svaki protest prenosi uživo, kontinuirano, dvočasovno, tročasovno, pa i četvoročasovno, bez prekida. Ne postoji drugi lokalni medij koji to radi. Naše ekipe koriste više kamera, najčešće dve do četiri, a reporteri se javljaju direktno sa lica mesta, bilo da je jutro, podne ili večer. Uvek razgovaramo sa ljudima jer u fokusu našeg novinarstva je čovek – pa sve ostalo.”
Ali šta je sa bezbednošću novinara i novinarki koji i koje se svakodnevno nalaze na terenu, budući da smo neretko imali/e priliku da vidimo komešanja i napade i na njih same u toku vršenja posla u Srbiji. Anastazija Govedarica Antanasijević nam je na pitanje o bezbednosti rekla:
,,Ono što je ne tako prijatno su protesti na kojima se nalazimo okruženi jakim policijskim snagama. Ponekad iza, a češće ispred kordona – uvek smo u pripravnosti zbog potencijalnog nasilja. To što smo novinari nažalost ne znači i da smo zaštićeni. U tim situacijama se naravno ne osećamo bezbedno, posebno što, kao što sam rekla, ne prezamo od toga da budemo sa ostalim građanima, na prvim linijama protesta. Ipak, najveći strah sam osetila na Vidovdan, ne dok sam stajala ispred kordona koji se polako primicao građanima, već kada je policija iskoristila nešto poput topovskog udara, nakon čega je zamalo usledio stampedo u više navrata.”
Sa druge strane, Enes Radetinac nam prenosi sledeće iskustvo portala A1:
,,Naši novinari, kada je reč o prisustvu na terenu, nisu imali nikakve probleme – ni sa građanima koji učestvuju u blokadama, ni sa onima koji su protiv, ni sa policijom ili institucijama. Međutim, u početku, dok smo prenosili prvi protest uživo sa četiri kamere, suočili smo se sa određenim pritiscima. Stizali su pozivi sa nepoznatih brojeva, bilo je i takozvanih „prijateljskih“ upozorenja da treba da „spustimo loptu“, jer u suprotnom možemo ostati bez finansijske podrške ili da bi to moglo „loše da se završi po nas“. Iako se takvi pozivi više ne dešavaju u poslednjih dva-tri meseca, u prvom periodu ih je bilo.
Takođe, tokom protesta su nas iz pojedinih institucija posećivali i tražili razgovore, poput BIA (dva puta) ali moram da naglasim da su ti kontakti bili korektni.”
Ovakvi pritisci čine da novinarstvo u Srbiji bude naročito izazovna profesija — a novinare i novinarke ili hrabre borce i borkinje za ljudska prava i slobodu govora. Tako je i samo društvo u našoj zemlji sklono da medije deli na dva tabora — ,,prorežimske” ili ,,opozicione” — te se o objektivnosti izveštavanja govori kao o cilju koji se teško postiže, ili koji je vredan divljenja, a ne osnovna pretpostavka novinarstva, kako bi trebalo da bude.
S tim u vezi, portal A1 Net iz Novog Pazara smo pitale da sa nama podeli stav svojih novinara i novinarki o slobodi medija u Srbiji i nedostatku iste, naročito osvrćući se na njen uticaj na radnu motivaciju. Odgovorila nam je novinarka Zarina Torbić, koja je osam meseci pratila studentske proteste u Novom Pazaru:
,,Nedostatak slobode medija u Srbiji mene lično – iskreno – motiviše. Motiviše me da budem bolja u poslu kojim se bavim, da budem tačna, objektivna i da se držim svih etičkih principa koje novinarstvo podrazumeva. Kada govorimo o medijskim slobodama, u sredini u kojoj živim i radim – u Novom Pazaru – možemo reći da one nisu zagarantovane. Ipak, imam sreću da radim u redakciji koja, bez obzira na cenu, uvek bira istinu, tačnost i profesionalnost.’’
Anastazija Govedarica Antanasijević naročito ističe motivaciju koju ona i njene kolege i koleginice dobijaju iz naroda:
,,Ljudi nas, moram priznati, sjajno prihvataju. Često nas sve pozdravljaju, upućuju lepe reči i podršku našem radu. To je zaista neprocenjivo, znati da naš rad dopire do ljudi i da im znači – tek onda zaboravljamo na umor. Nedavno me je na protestu ispred Pravnog fakulteta jedna žena i zagrlila i zamolila da se čuvamo i odmorimo – možete misliti kako mi je ulepšala celu nedelju.”
U kontekstu ograničenih ljudskih prava i sloboda, kao i u kriznom istorijskom periodu ne samo za Srbiju već i celu planetu, nada u bolje sutra i podrška obespravljenima i marginalizovanima ostaje glavni motivator za sve novinare i novinarke koji i koje prate etička ljudska i profesionalna načela.
Izvor naslovne fotografije: Freepik
