Svetski dan devojčica se od 2012. godine obeležava svakog 11. oktobra, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, kako bi se podigla svest o lošem položaju devojčica i žena širom sveta. U odnosu na geopolitičku sferu u kojoj se nalaze, devojčice trpe represiju na različitim nivoima – od nedostatka primarnog/osnovnog obrazovanja, preko nejednakih aršina na kojima se temelji „važnost“ i „vrednost“ devojčica u društvu, do prisilnih brakova.
Prepoznajući nejednakost sa kojom se devojčice suočavaju svakog dana, UN je proglasio Svetski dan devojčica i konstantno upozorava na zabrinjavajuće statistike. Na zvaničnom sajtu UNICEF-a nalaze se podaci koji govore u prilog ideji da borba za prava žena i devojčica ne sme da stane, otkrivajući, između ostalog, i podatak da 122 miliona devojčica u ovom trenutku nije u školskom sistemu, kao i da između milion i pet miliona devojčica je danas u (prisilnom) braku.
Različita podneblja označavaju i različite probleme za položaj devojčica u društvu. U ratnim područjima niz katastrofa sa kojima se devojčice i svi drugi ljudi suočavaju i te kako se razlikuje od onih u liberalnom zapadnom sistemu. Stoga umesto čestitanja „međunarodnog praznika“, u tekstu ćemo kratko proći kroz mapu položaja devojčica u društvu.
Krenimo od Srbije
Tokom protesta protiv vladajućeg režima u Srbiji, postale/i smo svedokinje/svedoci sušte represije koju kapitalistička (autoritativna) vlast poseduje. Ignorišući sopstveni Ustav, ljudska prava i bilo kakav tračak razuma, vlast je kroz policiju (a kako bi drugačije) proizvela sistemsku brutalnost kakvu građanke/i nisu videle/i oko trideset godina.
Da pendrek ne bira koga udara, nije baš istina. Dapače, brutalnost je iskazana na svim građanima/kama koji/e su bili/e na protestima. Međutim, poseban udarac vlasti preusmeren je na žene i devojčice. Setimo se snimaka na kojima žandarmerija gura devojčice niz ulicu dok im one govore da prestanu. Ili pak uzmimo za primer studentkinju Nikolinu Sinđelić koju je policija tukla i pretila joj silovanjem. Represivni aparat koji bez države ne bi postojao uvek bira da napadne žene i devojčice (kao i druge ugrožene grupe) kako bi ostvario cilj vlasti. U takvoj državi mesta nema za čestitke Svetskog dana devojčica jer biti devojčica, i to pobunjena, deluje zastrašujuće onima na vlasti.
Brutalnost na ulici prema ženama i devojčicama nastavlja se i u pravnom sistemu. Poput priče o Mariji Antoaneti i kolačima ukoliko hleba nema, Ministarstvo pravde odlučilo je da „proširi pojam silovanja“. Ali, proširenje pojma silovanja nije došlo na način da omogući „pravdu“ osobama koje su doživele seksualno nasilje, već da umanji njihov(u) bol i njihovu traumu, a što pre oslobodi nasilnika, jer se one (žrtve) nisu branile tokom silovanja.
Naime, Ministarstvo želi da donese novo kazneno delo pod nazivom „obljuba bez pristanka“ koje kroz kritički diskurs u medijima biva nazivano „lajt silovanje“. Ukoliko ova ideja zaživi, svaka osoba koja je silovana (a većinski su to žene) a nije pružila fizički otpor, biće pravno tretirana kao da je doživela „obljubu bez pristanka“ i njen silovatelj će dobiti manju kaznu. Dakle, Ministarstvo planira da veruje da žena i nije suštinski silovana ukoliko ne pruža otpor tokom silovanja – bila ona u komi, osoba sa invaliditetom, osoba mnogo slabija od silovatelja, osoba koja u trenutku silovanja gubi svaki tračak snage jer doživljava šok (za poslednje obavezno pročitati knjigu Lepe Mlađenović „Emocije menjaju rad mozga: Feministički pristup neurobiologiji traume silovanja“).
Ukoliko ne možemo da vas sistemski zaštitimo od silovanja, bar možemo manje kazne da damo silovateljima, antoanetska je poruka Ministarstva svim ženama i devojčicama Srbije. I dok ne znamo zasigurno da li je Marija Antoaneta takve reči uputila narodu, ne možemo da pogrešimo ako kažemo da Ministarstvo pravde ne želi dobro ženama i devojčicama.
No, šta očekivati, rekli/e bi mnogi/e, od tela koje ne može (ne želi) da procesuira one koji su odgovorni za smrt šesnaestoro ljudi zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu. Šta očekivati od tela koje odbija da kazneno goni one koji tuku građane/ke na ulici. Šta očekivati od tela koje naprosto razbrajalicom bira kome treba „pravda“, a ko bez nje ostaje. Druge/i bi rekle/i da treba očekivati dan kada ćemo čestitati praznik devojčicama, a sada ne dozvoliti da ideje Ministarstva zažive. (Najviše informacija u borbi protiv novog kaznenog dela, možete pronaći na sajtu Autonomnog ženskog centra.)
Nije sivo samo u Srbiji, tu su i komšije
Organizacije za ravnopravnost žena u društvu i UNICEF revnosno upućuju na problem pozicije devojčica u svim balkanskim državama. Međutim, najveći problem se dešava u Crnoj Gori, u kojoj je u jednom trenutku delovalo da neće biti devojčica u budućnosti. Ova rečenica, koliko god zvučala futurističko distopijski, temelji se na stvarnim događajima.
U poslednjih nekoliko decenija, u crnogorskim bolnicama vrši se selektivni abortus. Koristeći istraživanja plodove vodice, određuje se pol deteta, a po saznanju da je u pitanju potencijalno žensko dete, plod se abortira. Potencijalno muška deca se ne abortiraju. Time se stvara demografski disbalans polova.
Suštinski, ovakva praksa govori o dobro ukorenjenoj mizoginiji u crnogorskom društvu koja se ispoljava i pre rođenja devojčica, ukoliko do rođenja dođe. Biti ženskog pola u Crnoj Gori ranije se moglo travestirati kroz pojam virdžine (žene koje su bile primorane da postanu muškarcima da bi sačuvale lozu u kojoj nema sinova), a sada se sprečava jer nauka omogućava uvid u pol ploda. Napredak mizoginije u Crnoj Gori je očigledan. Stoga, moramo čestitati Svetski dan devojčica našim komšijama jer biti devojčica u Crnoj Gori je prava pobeda nad ženomrzačkim društvom.
Nekoliko činjenica iz sveta
Dok traje genocid u Palestini, logično je da nijedna osoba nije bezbedna. Glad je stvorena od strane Izraela koji onemogućava dovoz hrane Palestincima/kama. Teško je govoriti o ravnopravnosti u Palestini, o pitanju LGBTQIA+ osoba, o radničkim pravima kada već skoro osamdeset godina narod živi pod okupacijom Izraela. Borba za bolji svet devojčica povezan je sa borbom za slobodu Palestine jer je korenski problem za oba pojma u kapitalizmu, a o pojedinostima represije o kojima možemo mi da razmišljamo, Palestinke i Palestinci će raspravljati kada Izraela ne bude bilo.
Svakodnevno se žene i devojčice suočavaju sa seksualnim nasiljem i u istočnoj DR Kongo i Sudanu. Na severu Etiopije, u Tigraju, etiopljanske i eritrejske snage su silovale oko 120 000 žena i devojčica iz tog kraja, a oko 73% žrtava je doživelo sakaćenje materice u cilju etničkog čišćenja. U Avganistanu, posle zemljotresa, ostaje pitanje da li će neko prekršiti zabranu muško-ženskog dodira između „stranaca“ i spasiti devojčice i žene zatrpane u ruševinama. Dok statistika zabrinjava tihi Zapadni svet, većina ljudi iz ovih područja neće ni znati da je Svetski dan devojčica.
A na Zapadu, uvek isto. Kritikujući Irak (,,dežurnog krivca“) zbog prisilnih maloletničkih brakova, SAD nastavlja tradiciju dečjih brakova. Ipak, ponosno izdvaja trinaest saveznih država koje su zabranile dečji brak, dok lista Epstinovih prijatelja/kolega/poznanika otkriva sve više poznatih imena koja se mogu povezati sa osuđenim seksualnim prestupnikom nad decom i mladim devojkama.
Prošavši kroz neka od svetskih dešavanja koja direktno utiču na poziciju devojčica i žena u društvu, jasno nam je da ne možemo da čestitamo „praznik“. Svetski dan devojčica, kao i svaki drugi feministički praznik, treba da podseti na prošle, sadašnje i buduće borbe za bolju poziciju u društvu, a mi samo ovim tekstom pokušavamo da pomognemo da se ta nit između tri vremena i jedne borbe ne izgubi.
Izvor naslovne fotografije: Unsplash/Leonardo Basso
MOŽDA VAM SE SVIDI
Jesenje ušuškavanje: 10 ideja za hobije kod kuće
Recepti za kolače: 7 ideja savršenih za jesen
