Društvene mreže predstavljaju jedan od najupečatljivijih fenomena dvadeset i prvog veka. Njihova prisutnost u vidu različith platformi (Instagram, TikTok, Facebook, X/Twitter) je ogromna, kao i stepen njihovog korišćenja.
Istraživanja nam govore da skoro 60% ljudi na planeti koristi društvene mreže, i da tako predstavljaju preko 90% ukupnih korisnika interneta. To znači da manje od 10% ljudi koristi internet u bilo koje druge svrhe sem odlaska na društvene mreže.
Imajući u vidu ove podatke, neminovno nam se nameće pitanje o uticaju društvenih mreža na individualni razvoj i mentalno zdravlje svih individua, pa i celog društva. Da li je taj uticaj dobar, loš ili je naprosto sa intenzitetom prisutnosti društvenih mreža u našem životu teško dati odgovor koji nije ambivalentan?
Na istom tragu je i Ivona Jelić, specijalistkinja za društvene mreže i diplomirana profesorka jezika i književnosti, koju smo pitale za komentar o uticaju društvenih mreža na društvo:
Negativne strane društvenih mreža
Kao i svaki novitet u svetu, društvene mreže su, smatraju mnogi, prvo zapretile ranije ustanovljenim medijima. Informacija da više od 90% korisnika/ca interneta biva onlajn (online) da bi pristupili/le društvenim mrežama implicira da ljudi kao izvore informacija više ne smatraju samo televizijske programe i štampane novine.
S druge strane, o tome da li su televizija, novine, bioskopi i pozorišta izgubili publiku tokom razvitka društvenih mreža, ili su je putem Instagram-a, TikTok-a i sličnih platformi nanovo pridobili, nije i dalje razjašnjeno.
Ono što nije za debatu jeste kako društvene mreže utiču na mentalno zdravlje ljudi. Izvori nam neprestano pokazuju da ove platforme mogu imati višeslojne i dalekosežne posledice po našu psihologiju, a naročito kod dece i adolescenata/kinja. Od podsticanja straha od propuštanja, fokusa na fizički izgled i davanja prostora digitalnom nasilju, društvene mreže profitiraju na osećanjima kao što su anksioznost i depresija.
Tipičan primer negativnog uticaja društvenih mreža na mentalno zdravlje ljudi je doomscrolling, ili neprestano povlačenje prstom na dole (levo/desno) ka sledećem sadržaju na društvenim mrežama.
Individue ,,uvučene” u ovu praksu neprestanog konzumiranja sadržaja provode nekada i sate na svojim telefonima. One često troše sve svoje slobodno vreme, a nekada to rade i uporedo sa drugim aktivnostima, dok gledaju filmove, slušaju muziku, ili čak obavljaju fiziološke potrebe. Želja za doomscrollingom dovodi do pada koncentracije (ukoliko osoba u prve tri sekunde nije zainteresovana videom, nastaviće da skroluje, pokazuju istraživanja), manje aktivnosti (fizičkih ili umnih), te naravno i zavisnosti.
U vezi sa odstupanjem od aktivnosti tela i uma, sagovornica Rezon Magazina, Ivona Jelić, istakla je da je prema njoj najveći problem društvenih mreža nedostatak želje za kreiranjem sopstvenog mišljenja:
Dakle, društvo sastavljeno od individua koje se prepuštaju doomscrollingu gubi na interakciji. Stvara se otuđenost u društvu koja dodvodi do osećaja usamljenosti kod pojedinca, naročito ako se ima u vidu ogromna količina lažnog sadržaja na internetu, generisana od strane AI (artificial intelligence, veštačka inteligencija) botova.
Društvene mreže imaju i dodatan negativni politički uticaj jer perpetuiraju rodne uloge i stereotipe bazirane na njima[1]. Naime, namerno ili ne, influenseri i influenserke reklamirajući proizvode i trendove nameću ideje kako treba izgledati, govoriti, misliti.
Te ideje mahom pogađaju žene i preslikavaju patrijarhalan diskurs sa kojim se aktivistkinje/i bore. Društvenim mrežama vlada diskurs od toga da je žensko telo poželjno jedino ukoliko je mršavo, a lice lepo jedino ako je bez bora i sa konstantnim višeetapnim skincare rutinama (postupak brige o koži), do toga da žena treba da ima određene manire (old money nasuprot no money izgleda, kuvanje, briga o drugima). Na taj način ne samo da se besramno prodaju proizvodi i trendovi, već se održava seksizam zarad kapitala.
Ideje koje nam predstavljaju influenseri i influenserke nisu inovativne, one su samo preoblikovani stereotipi koji su od institucija i priručnika spali na reči kreatora i kreatorki na društvenim mrežama.
I na kraju, iako ne najmanje bitno, porast AI sadržaja na Instagram-u, povlači niz problema. Prvenstveno, AI sadržaj podrazumeva manje utrošenog vremena jedne osobe, ali više utrošene energije planete, što dovodi do uništavanja prirodnih resursa.
AI sadržaj zbog hiperprodukcije istiskuje kreativnost i rad umetnica/ka, zaposlenih u marketingu ili „kreativnoj“ industriji. No, tu nije kraj napadu na kretaivce/ke. Veštačka inteligencija se koristi i za krađu fizičkog identiteta i plagiranje rada drugih umetnica/ka, poput skorašnjeg slučaja sa Mijazakijem.
Nekontrolisanost AI sadržaja i nedostatak obrazovanja u korišćenju društvenih mreža (a koje dovodi do skrolanja u nedogled) jesu najveći problemi uticaja društvenih mreža. S jedne strane, neregulacija AI alata implicira publici da je u redu koristiti tuđi identitet i rad. S druge strane, odbijanje čelnika velikih platformi (TikTok-a, Facebook-a, Instagrama) da se pozabave pitanjem provedenog vremena pojedinca na društvenim mrežama, te perpetuiranjem stereotipa, direktno utiče na društvo s porukom da odgovornost može da se izbegne.
Međutim, kao i svaki medij, i društvene mreže poseduju pozitivnu stranu.
Pozitivan uticaj društvenih mreža na društvo
Jednostranosti medija, štampanih i vizuelnih, u slučaju društvenih mreža, nema. Naime, ukoliko javni mediji odbijaju da izveštavaju o genocidu, protestima protiv fašizma i drugim političkim situacijama u svetu, regionu i na domaćoj sceni, društvene mreže vas neće izdati. U tome se vidi pozitivan uticaj društvenih mreža na društvo.
Naime, mogućnost da žrtve rata dele svoje iskustvo kroz videe i fotografije, i time dostave i dokaze o zločinima, ranije nije bila medijska praksa. Naravno, izveštavanje se nije sprovodilo ukoliko stradaju oni/e koji/e od kojih Zapad nema koristi. Tako, tek danas, kada je svima dozvoljeno da ostavljaju trag na društvenim mrežama, možemo da vidimo strahote u Kongu, Palestini, Indiji, Sudanu,Venecueli.
Dakle, društvene mreže nam ipak, prikazivanjem više stajališta, omogućavaju necenzurisan, objektivniji uvid u okolnosti u kojima žive ljudi širom sveta, te daju vidljivost onima čiji glasovi bivaju utišani u javnom prostoru. Iako vlasti (i u svetu, i u Srbiji) povremeno gase profile na društvenim mrežama, videi ostaju zauvek na internetu kao neoboriva svedočenja zločina.
S druge strane, naša sagovornica Ivona Jelić, dajući primer aktivistkinje Malale Jusufzai, govorila je o značaju prostora za takve borkinje koje mogu direktno da se obraćaju devojčicama i mladim osobama, te dodala o edukaciji o zdravlju van sistemskih alata:
Navodeći konkretan primer, Ivona Jelić je dalai zaključak:
Nadovezujući se na zaključak Ivone Jelić, možemo reći da, pored izvora informisanja o poziciji drugih, društvene mreže omogućavaju i edukovanje van elitističke sfere. Jednostavnije, iskustvenije i iskrenije, a i dalje znalačke, analize, kritike i recenzije društvenih pojava/proizvoda/umetnosti na društvenim mrežama dovode do privlačnosti kod šire publike, što suvoparan tekst ne može zbog (kanonizovanih) pravila po kojima nastaje.
Tako je na platformama društvenih mreža u okvirima koji nisu striktno definisani moguća i konstruktivna rasprava, te razmena mišljenja. I dok ujedno reprodukuje liberalni diskurs, uticaj društvenih mreža na društvo dobija i pozitivnu stranu jer daje veću mogućnost razumevanja života drugih, te dovodi i do samospoznaje i empatije.
[1] Više o reprodukciji stereotipa u: Kuzmanović Jovanović, Ana. Jezik i rod: diskurzivna konstrukcija rodne ideologije. Čigoja štampa:Beograd, 2013.
Izvor naslovne fotografije: Unsplash/ROBIN WORRALL
MOŽDA VAM SE SVIDI
