Parodiranje i analiziranje tropa i motiva karakterističnih za horor filmove prikazano je u mnogim delima (franšiza ,,Mrak film” (Scary Movie) ili serija ,,Zajednica” (The Community)), kao i kroz sam žanr u franšizi ,,Vrisak” (Scream), a proističe od zasićenosti koju publika i kritika osećaju gledajući ostvarenja strave i užasa. Shodno tome, današnji/e autori/ke horora pokušavaju na različite načine da kreiraju originalna čudovišta koja će dovesti do originalnog straha publike kakav su stvorili Fredi Kruger ili Majkl Majers. Uspešnost, međutim, nije jednaka kao kod prethodnih filmova, jer novonastali strah traje samo tokom filma, što nadalje govori o pervertnosti ukusa publike filmova strave i užasa.
Ali, tu je ,,Varvarin” (Barbarian), ostvarenje iz 2022. godine, film Zaka Gregera (Zach Cregger) slojevito građen iz više uglova – filmski, metanarativno i interfilmski – koji zadovoljava ojačalu žeđ publike drukčijim strahom.
Kada glavna junakinja Tes (Georgina Kembel) tokom noći stigne u Airbnb u Detroitu, sama klasifikacija filma kao žanrovski horora stvara nelagodu. No, prvi dupli strah se razvija kada Tes shvati da u Airbnb-u već neko obitava, i to muškarac po imenu Kit koga glumi Bil Skarsgor (Bill Skarsgård), svima poznat po ulozi čudovišta u filmu iz 2017. godine, ,,To” (It).
Dvojako, na izvanfilmskom i metanarativnom spektru, autor stvara strah junakinji i publici. Prvo, viševekovni strah žene od (nepoznatog) muškarca u prostoru u kojem je sama sa njim, a koji je u poslednje vreme doživeo najveću popularnost kroz TikTok trend biranja između „biti sama sa muškarcem ili sa medvedom u šumi“, u korist medveda, inteligentno je iskorišćen kao primarni, početni – što u biti za žene i jeste – osećaj straha koji Varvarin stvara.
Drugo, sama pojava Skarsgora, koga prepoznajemo kao čudovište iz drugog filma, budi nelagodu, ako ne i strah, ali isključivo kod publike, te pipci žanra u samo nekoliko minuta prelaze različite svetove, stvarajući osećaj neizvesnosti.
Bez sumnje, žanrovske odrednice daju nagoveštaj užasa, ali mnogo suptilnije i posve strašnije bivaju one izvanfilmske činjenice. Prva je definitivno pomenuti strah da može doći do muškog nasilja, sa akcentom na situaciju kada je žena sama sa nepoznatim muškarcem.
Potom, kada Tes ustane ujutru i krene na razgovor za posao, ona shvati da se nalazi u ruševinama nečega što je ranije bio grad, a što i bez konteksta propasti Detroita možemo da prepoznamo, jer se radi o pustoši koju kapitalizam ostavlja kada isisa sve resurse. Naći se u takvom prostoru, u izvanfilmskom svetu, stvara osećaj „grada duhova“ i strah od neizbežnog kapitalističkog uništavanja (prirodnog i društvenog) okruženja. I van Amerike nije teško naći ovakve primere, te se setite fabrika u kojima ste vi ili vaši članovi i vaše članice porodice radili i radile.
Zatim se kroz film, kako Tes ipak odluči da ostane u Airbnb-u, otvaraju različita polja horor motiva klasičnog holivudskog filma – topos podruma. Ono što je suštinski najčešće bilo vezano za Ameriku – pojam serijskih ubica, kao i odaja u podrumima koje su oni koristili za mučenje i/ili silovanje mahom žena – Tes pronalazi u toj kući. Upravo sistemski nerešeni višedecenijski problemi eskalacije muškog nasilja u višestruke zločine čine dojam da će Amerika, bez obzira na šarm Holivuda, uvek nuditi svoj mali unikatni horor. Simbioza mizoginije, opresije i nebrige za bolesne i potlačene u svetlu kapitala stvorila je jedan od najtamnijih simbola Amerike koji autor Greger koristi da, taman pred vrhunac strave, odgura pažnju publike i junakinje od konačnog čudovišta, incestuoznog bića koje samo zna za nasilje.
Konačno čudovište je, kako je jedan junak opisao, generacijski trulo i loše, nelečeno i zanemareno od sistema, a samim tim i opasno, te predstavlja idealnu metaforu straha koji vlada u kapitalizmu, dapače u celom svetu, ali sa posebnim akcentom na SAD.
Tako autor oslikava strah koji postoji u izvanfilmskom svetu, gradacijski ga predstavlja stvarajući čudovište koje će se pamtiti, a ujedno upozorava na „realan strah“ 21. veka. Stvoreni strah kod publike nije isključivo fizički trzaj mišića i skok adrenalina, već bol u želucu od prepoznatljivog lošeg. Uz sve stepene filma, Greger parodira insistiranje na inovativnosti u žanru, dok ujedno, namerno ili ne, stvara film koji mnogi neće gledati ponovo.
Izvor naslovne fotografije: Izvor: Andy Li/Unsplash
