Povod za otkrivanje novih filmova ovog meseca je dvostruki. Na prvom mestu svakako jeste ljubav prema filmu i želja za proširivanjem znanja, dok se na drugom nalazi proslava LGBTQIA+ istorije i kulture tokom meseca ponosa. Stoga, u ovom tekstu navodimo LGBTQIA+ filmove koji jesu ili mogu da postanu klasici.
O pet filmova ćemo detaljnije pisati, a druge ćemo navesti na kraju teksta, te i njih možete uvrstiti u svoju listu za gledanje. Neki poznati filmovi sa LGBTQIA+ tematikom neće biti uvršćeni u listu zbog političkih vizija ili nedela autora, te nećemo pisati o hrvatskom lezbejskom trileru Fine mrtve devojke zbog optužbi za seksualno uznemiravanje upućenih reditelju Daliboru Mataniću.
,,Tretja Mešanskaja” (Третья Мещанская) (1927)
Na samom početku biramo jedan od najranijih filmova sa kvir tematikom ili progresivnim gledanjem na pojam ljubavi. Abram Rom, autor filma, upustio se u maštanje tajnog života tadašnje radničke klase u Sovjetskom Savezu. Kako SSSR nije omogućavao stanove radnicima i radnicama, već samo radno mesto, u prvih nekoliko decenija nakon Oktobarske revolucije, bilo je sasvim normalno da više ljudi živi u malom iznajmljenom stanu. Upravo je to i premisa filma ,,Tretja Mešanskaja” – moskovskom bračnom paru Kolji i Ljudmili (Nikolaj Batalov i Ljudmila Semjonova) u malom stanu se pridružuje Koljin prijatelj Vlada (Vladimir Fogel).
Poznatu dinamiku moskovskog života u ovoj nemoj sovjetskoj komediji uzburkava želja junakinje prema obojici muškaraca. Naime, kada Ljudmilin muž ode na službeni put, ona započinje aferu sa Vladom. Kada se muž vrati sa puta, i posle kraćeg vremena mu bude saopštena istina, on prvo odlazi od kuće, ali ubrzo pristaje na život sa njima dvoma. Dakle, u jednom stanu žive supružnici, Kolja i Ljudmila, koji nemaju seksualne odnose i prijatelj koji ima odnose sa Ljudmilom.
No, tu nije kraj. Ljudmila posle izvesnog vremena ponovo ima odnose sa mužem, te unakrsno uživa u obojici partnera. Tako, vrlo smelo, reditelj Rom otvara pitanje poliamorije i poliseksulanosti u ranoj kinematografiji. Odbacivanje heteronormativa i prihvatanje sopstvene seksualnosti, i to iz ugla žene, a uz podršku muškaraca koji preživljavaju da im ego i muškost ne budu na prvom mestu, čak bi i danas bili revolucionarni.
Uz ideju poliseksualnosti i poliamorije, reditelj implicira i potencijani seksualni odnos između Kolje i Vlade — ratni prijatelji koji su se grejali ispod jedne jakne i koji se dva puta poljube u usta bez neprijatne reakcije — te nagoveštava njihov (gej) odnos, a dalje biseksualnost dvojice prijatelja.
Mnogima će biti čudno da sovjetska kinematografija može, pogotovo u samom začetku, da stvori takav progresivan film, ali to ne treba da bude slučaj. Dapače, sumnja se da projekcija filma nije bila za širu publiku zbog revolucionarnog i satiričnog prikaza života radničke klase, ali SSSR nije imao problema sa pojmom kvir jer je posle Oktobarske revolucije biti gej dekriminalizovano. Da nije bilo Staljina, kriminalizacije LGBTQIA+ ljudi i brige o manjku topovskog mesa, možda bismo gledale/i najbolje gej filmove upravo iz socijalističke države.
,,Roki horor šou” (The Rocky Horror Picture Show) (1975)
Kultno ostvarenje Džima Šarmana (Jim Sharman) napravljeno prema istoimenoj predstavi iz 1973. godine, ,,Roki horor šou”, doprineo je slobodi LGBTQIA+ zajednice i dao joj sigurnost kakvu nijedan (horor) mjuzikl pre toga nije uspeo.
S jedne strane imamo biseksualnog transvestita vanzemaljca Franka N. Furtera (Tim Kari) koji zbunjuje mladi par Dženet (Suzan Sarandon) i Breda (Bari Bostvik), ali ih i seksualno oslobađa heteronormativnog kaveza — oboje imaju odnos sa njim. Frank N. Furter pokušava naukom da stvori idealnog mišićavog muškarca Rokija, te se film igra sa ulogama koje biću u ljudskom prikazu nisu društveno namenjene, a što je naravno direktna slika na roman Frankeštajn Meri Šeri. Tako film sjedinjuje više tematika u vezi sa kvir zajednicom, od nametnutih (rodnih) uloga do slobode seksualnosti i roda koji mogu da budu i fluidni, neuhvatljivi i nedeterminisani prema jednom činiocu.
S druge strane, imamo vernu publiku skoro pedeset godina. Zajedno sa svakim prikazivanjem u različitim bioskopima, mahom u Sjedinjenim Američkim Državama, skupljaju se obožavatelji i obožavateljke, obučeni/e u kostime junakinja i junaka filma, slaveći slobodu performativnosti i sopstva (u savremenije doba postoji i sajt na kome lakše dolaze do informacija o novoj projekciji). Posvećenost ideji slavljenja filma je jako čvrsta, te je i tokom karantina zbog korone održana onlajn projekcija, kako se ni tradicija ni zakon ne bi kršili.
Nakon filma nastale su mnoge verzije i rimejkovi na različitim delovima planete, a među njima je verovatno najistaknutiji egipatski film Očjnaci (1981), koji umesto kvir vanzemaljaca prikazuje kvir vampire. Umesto kvir naučnika Franka N. Furtera mladi par dočeka kvir Drakula. Nabujalost seksualnih sloboda dodatno krasi i kritički stav autora Muhameda Šebla prema poziciji radničke klase u Egiptu — idealan sklad klasne svesti i LGBTQIA+ oslobođenja.
,,Dupe od mramora” (1995)
Briga o vojnicima nikada nije bila deo ideologije koja je vodila ratove devedesetih na prostoru biše Jugoslavije. O mladićima traumatizovanim ratom, u koji dobrovoljno nisu išli, brinule su se žene — partnerke, majke, prijateljice, medicinske radnice, aktivistkinje. U filmu Želimira Žilnika, godine kada su ratovi stali, o nesrećnim vojnicima koje vozi nasilje, makar o jednom od njih, brinule su se trans žene.
Već dobro poznata i voljena Merlinka posle dve uloge u Žilnikovim filmovima — ,,Dobro jutro, Beograde” i ,,Lijepe žene prolaze kroz grad” — dobila je i glavnu ulogu za koju skoro sigurno možemo da kažemo da je bila bazirana na njenom životu. Merlinka, istoimena junakinja filma ,,Dupe od mramora”, jeste trans žena koja zbog svog rodnog identiteta ima samo jednu mogućnost za rad, a to je da prostituiše svoje telo.
Međutim, Merlinka ne dozvoljava da je definiše taj način zarade za život. Junakinja je vesela, srdačna, željna dobrote i blagostanja u životu. Glumici, kao što mu je to manir, Žilnik daje potpunu slobodu da svoj lik kroji onako kako ona vidi sebe kao (trans) ženu.
Film zalazi duboko u pojam muškosti i ženstvenosti. Rasprava između Džonija (Nenad Racković) i Merlinke o tome „šta znači biti muško“ otkriva narativ devedesetih u kom maskulinitet definiše upravo nasilje, kako u ratu, tako i u vanratnom prostoru. Poljuljan osećaj muškosti ističe se u Džonijevom sarkazmu „da bismo svi trebali da odsečemo kurac“ i obučemo se u žensko. Njegov krhak maskulinitet sudara se sa stabilnošću Merlinkinog identiteta koji ne beži od polnog organa koji ima, štaviše, u njemu uživa, posmatrajući rod kao performativnost, to jest nešto isključivo njeno (stavljajući to pod „šoubiznis“).
Nadalje, film ispituje i rodne uloge kao produkt patrijarhata, te uvodeći cis ženu u film, ogoljeva podjednaku svedenost i cis žena i trans žena na ispunjenje potreba muškarca kroz prostore kuhinje i svet prostitucije.
Nekoliko neverovatnih ikona LGBTQIA+ zajednice defiluje ovim filmom, ali, najpoznatija i najvoljenija među njima ostaće Merlinka kojoj svaka kvir osoba bivše Jugoslavije i Balkana skida kapu na smelosti, slobodi i snazi.
But I’m a Cheerleader (1999)
Krajem dvadesetog veka morao je da se dogodi satiričan film koji podcrtava najveće probleme sa kojima se sreće kvir zajednica, i to u presudnim godinama za stvaranje temelja za oblikovanje sopstva, to jest u tinedjžerskom dobu. I beše But I’m a Cheerleader.
Najočigledniji problem koji je istaknut u filmu jeste terapija preobraćenja (conversion therapy), programi koji služe da se lezbejkama „vrati“ ženskost, a gej muškarcima „muškost“, te da postanu „ponovo“ strejt. Dakle, na kraju prošlog veka i te kako se i dalje verovalo (što i danas nalazimo s vremena na vreme) da je biti gej odluka mlade osobe nastala izvitoperenim načinom života, van heteronormatinih granica. Takvo poimanje LGBTQIA+ zajednice dovodilo je do suludih i pogubnih ideja da se ljudsko biće može preobratiti u strejt (cis) osobu.
Samo poimanje terapije preobraćenja maestralno se ismeva u filmu But I’m a Cheerleader. Uz odvojene boje za dečake i devojčice, zadatke kojima se „leči“ homoseksualnost a koji dovode do pojačane seksualne želje između istopolnih drugarica i drugova, i uz prisustvo Rupola (RuPaul), najpoznatije dreg kraljice (drag queen), kao učitelja koji se kroz terapiju preobratio u strejt osobu, podjednako filmski i vanfilmski, But I’m a Cheerleader obesmišljava i ismeva ideju terapije.
Drugi problem koji se ističe u filmu jeste vezan za glavnu junakinju Megan, koju otelotvoruje genijalna Nataša Lion (Natasha Lyonne). Sam naslov filma daje nagoveštaj onoga što će Megan kasnije napomenuti kao „odbranu“ kada bude prozvana lezbejkom od strane porodice i prijatelja. Naime, junakinja ne može da poveruje da je lezbejka jer ne pada pod stereotipno prikazane lezbejke, već je plavuša koja voli da nosi roze i haljinice, a pritom je i čirlidersica.
Ideja da lezbejke i drugi LGBTQIA+ ljudi treba da izgledaju prema određenim stereotipnim karakteristikama, te da fem lezbejke (femme lesbian) ne postoje, ismejano je upravo u liku Megan. Poruka filma postaje da, sem što su lečenja homoseksualaca ujedno opasna i besmislena, homogena slika LGBTQIA+ ljudi apsolutno nije moguća i da kvir osoba treba da se prihvati van stereotipa.
Biseksualna žena zarobljena na sahrani osobe iz dalje rodbine, u haotičnom i klaustrofobičnom skladu nemirne kamere i muzike koja pojačava anksioznost, sreće bivšu devojku i sadašnjeg sugar daddy-ja (muškarca sa kojim ima seks i koji je finansira zbog toga). Bivša devojka je na sahrani sa roditeljima, a sugar daddy sa suprugom i detetom. Idealna atmosfera za panični napad.
Rediteljka Ema Seligman (Emma Seligman) gradacijski dovodi i junakinju Danijelu (Rejčel Senot) i publiku do gubljenja daha pri svakom novom pitanju porodice o budućnosti i feminizmu i pri svakom novom sučeljavanju junakinje sa bivšom devojkom i sugar daddy-jem. Za razliku od Danijele, publika može da uživa u humorističnoj mreži koju je rediteljka hipnotično isplela, jer svi smo morale/i da prisustvujemo rodbinskim slavljima i tugovanjima u čast osobe koju ne poznajemo.
Elem, film se usmerava i na problematiku biseksualnosti u patrijarhalnom društvu, pogotovo kod posve tradicionalnih malih zajednica, kakva je jevrejska u Americi. S jedne strane postoji implicirana uvređenost bivše devojke zbog Danijeline seksualne težnje i ka muškarcima — što predstavlja bifobiju izravno od drugih kvir ljudi, u ovom slučaju od strane lezbejke. S druge strane, Danijelina majka (Poli Drejper) govori junakinji „no funny busines with Maya“ („bez zezanja sa Majom“ prim. prev), uklanjajući deo identiteta svoje ćerke svrstajući ga u deo igre. Time se oslikava (bifobična) heteronormativna zamisao o infantilnosti žena u njihovoj želji za drugom ženom.
Brisanje biseksualnog identiteta se tako dešava na više nivoa, ali nije jedini deo LGBTQIA+ koji trpi fobiju i i unutar sopstvene zajednice. Tu su, naravno, i trans žene i trans muškarci, nebinarne osobe koje često budu napadnute od takozvanih TERF (trans-exclusionary radical feminist) osoba koje ne smatraju da feminističke i kvir borbe treba da podrazumevaju one koji odbacuju biološku karakteristiku. Zato filmovi poput ,,Kroške Šive”, koliko god stvarali anksioznost, daju na kraju katarzičan osećaj da ljudi slični Danijeli nisu usamljeni u svom haosu.
Još nekoliko odličnih filmova za LGBTQIA+ tematikom:
- Another Way (Egymásra nézve) (1982)
- Pariz gori (Paris Is Burning) (1990)
- Go Fish (1994)
- Veseljaci (Весельчаки) (2009)
- Plava je najtoplija boja (Blue is the Warmest Colour) (2013)
- Appropriate Behavior (2014)
- Mesečina (Moonlight) (2016)
- Između (Bar Bahar) (2016)
- Portret dame u vatri (Portrait of a Lady on Fire) (2019)
- Touch me not (2019)
Izvor naslovne fotografije: teksomolika/Freepik
