Ukoliko ste u avgustu i septembru na internetu pretraživali i pretraživale (šumske) požare u regionu — Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Albaniji — skoro svakodnevno ste mogli i mogle naići na upozorenje „veliki požar“. U mnogim tekstovima, kao i na društvenim mrežama, pronaći ćete videe nezaustavljivih talasa vatre, vatrogasaca i vatrogaskinji i meštanki i meštana koji i koje mukotrpno pokušavaju da ugase požar. S druge strane naći ćete i upozorenja o nemarnosti prema prirodi i klimatskim promenama koje uzimaju sve više maha, pogotovo ukoliko odbijamo odgovornost za njih, te kako su „veliki požari“ u regionu samo deo globalnog kataklizmičnog scenarija.
No, tekstovi o požarima koji najviše zabrinjavaju jesu oni u kojima vlast pere svoju krivicu. U Srbiji vlast se predstavlja kao „velesila u gašenju požara“, dok predsednik ćakula sa vatrogascima a narod priskače u pomoć pri gašenju. U pojedinim medijima u Hrvatskoj, dok Omiš gori, navodni vinovnici okarakterisani su kao teroristi čija je nacionalnost u medijima naglašena kao „srpska“, iako su navodno pod lupom hrvatski državljani. Da ne dužimo, poznato vam je: večiti neprijatelji su krivi za požare, a ne vlast koja sigurno radi sve da ih suzbije. I neprijatelje i požare.
No, kako bi vlast bila kriva? Sav taj nagomilani otpad u Gospiću, seča lipa u centru Karlovca, sušenje voda, pogotovo Une i zemljišta oko Bihaća, Tuzle, uništavanje Homolja, eksploatacija albanskog Jadrana, pokušaji gradnji mini hidroelektrana širom Balkana — to se uglavnom svede na horsko udruživanje večitih neprijatelja: tročlanih vladara Bosne i Hercegovine, te Vučića, Plenkovića, Rame, u spev „vi dižete paniku i malo ste glupi“. Zamislite tek da ih držite odgovornima za nešto što se, doduše, zna spontano desiti u prirodi, ali ne u tolikim srazmerama. Odjednom se epiteti „hiperbolizuju“, a vlast vas uči da postoje klimatske promene, samo malo drukčije od onih za koje ste čuli i čule, u kojima kapitalistička eksploatacija nema udela.
Postoji li odgovornost za požare (u regionu)?
No, kada zanemarimo mišljenje vlasti za relevantno, tada se zapitamo koga možemo označiti kao da je zaista vinovnik požara širom regiona i drugih pokušaja uništavanja prirode, te koliko ta odgovornost daleko seže u prošlost. Na ovo pitanje su nam odgovorili i odgovorile članovi i članice Klasne solidarnosti.
Smatramo da je u osnovi požara i celokupne ekološke katastrofe koja je ovog leta zahvatila naš region, kao i značajan deo centralne i zapadne Evrope zapravo kapitalistički socioekonomski sistem i njegovo višedecenijsko zanemarivanje pitanja poput globalnog zagrevanja i sveopšteg zagađivanja životne sredine. Naravno da neposrednu odgovornost možemo naći u potezima različitih vlasti u pojedinačnim državama, pre svega za izostanak ili nedovoljne reakcije radi sprečavanja eskalacije ekološke krize, međutim mi ovo pitanje sagledavamo iz jedne šire, strukturalne i istorijske perspektive.
Stvar je u tome što je neoliberalni kapitalizam zasnovan pre svega na međusobnom takmičenju kapitalista na tržištu, bez mnogo obaziranja na uticaj tog takmičenja na ekologiju. Uzmimo jedan slikovit primer. Naftna industrija je jedan od najvećih zagađivača na svetu, međutim ujedno i jedna od najprofitabilnijih, te najveće naftne korporacije nastavljaju eksploataciju nafte, uprkos šteti koju sam proces eksploatacije, prerade, kao i korišćenja nafte prilikom sagorevanja njenih derivata u motornim vozilima stvara po svetski ekosistem.
Na kraju prvog pitanja upućenog našim sagovornicima i sagovornicama, Klasna solidarnost ističe istorijski dugačku sponu između današnje eksploatacije životne sredine i ekspanzije tehnoloških revolucija:
Ta odgovornost seže na globalnom planu više od 200 godina u prošlost, u doba Prve industrijske revolucije krajem 18. veka u britanskoj imperiji a globalnu ekspanziju i ulazak u fazu masovnog uništenja životne sredine možemo locirati prilikom Druge industrijske revolucije i pronalaska motora na unutrašnje sagorevanje. Iako su obe industrijske revolucije dovele do ogromnog naučnog i tehnološkog napretka za veliki deo čovečanstva, taj napredak je pre svega bio kontrolisan od strane kapitalističke elite koja je posedovala fabrike i druga industrijska postrojenja. Baš zato su proizvodni procesi bili fokusirani na što veću profitabilnost, zanemarujući uticaj na životnu sredinu.
Posledice ovog procesa koji se dalje razvio u globalnu vladavinu nekontrolisanog kapitala živimo danas, 200 godina kasnije, a posebno poslednjih godina kroz ekološke katastrofe širom sveta.
Uzročno-posledična veza
No, vratimo se na ubeđenja od strane vladajućih klasa. Da li smo naivni i naivne, kada se u Republici Srbiji menja Zakon o planiranju i izgradnji kako bi se, u biti, dozvolila gradnja „od javnog interesa“ (čitajte: ne vašeg) na zemljištu koje je zahvaćeno požarima? Da li smo previše podlegle i podlegli teorijama zavere, ili previše slučajnosti u stvarnom svetu ni Aristotel ne bi smatrao opravdanim? Zasigurno bi se Aristotel, kao i vi i mi, složio da je scenario vladajuće partije apsolutno traljav.
Stoga, pomerile smo se od (loše ne-)fikcije, te uputile sagovornicama i sagovornicima pitanje koliko je očigledna kauzalnost menjanja Zakona o planiranju i izgradnji u trenutku kada bukte požari koji zemlju ostavljaju „povoljnom za projekte od javnog interesa“. Odnosno, upitale smo ih da li možemo reći da je izmena Zakona pokrenula nemar prema požarima.
Menjanje Zakona o planiranju i izgradnji u periodu kada zemlja doslovno gori, slikovito ilustruje prioritete vlasti u kapitalističkom sistemu. Iako vatrogasci i ostale spasilačke službe hrabro rade, radnici i radnice rizikuju svoje živote na prvoj liniji odbrane protiv vatrene stihije a studentski plenumi i samoorganizovani zborovi pomažu one koji se direktno bore protiv požara, na sistemskom nivou država ne radi ništa da spreči uzroke ekološke katastrofe.
Štaviše, vlast koristi priliku da na brzinu progura zakon koji će doslovno omogućiti da se na mestima pojedinih požara grade projekti koje država označi kao „projekte od javnog interesa“, a videli smo tokom prethodnih godina šta to znači u praksi. Ti projekti poput EXPO 2027 predstavljaju finansijske crne rupe izuzete od mnogih pravnih propisa jer su „od javnog interesa“, stvarajući klimu netransparentnih ekonomskih transakcija u koje javnost nema uvid. Istovremeno, ovi projekti su vrlo lukrativne prirode i videli smo da se prilikom njihove realizacije barata ogromnim finansijskim kapitalom, vrlo često od strane pojedinaca i firmi povezanih posredno ili neposredno sa aktuelnom vlašću.
Međutim, ovaj model nije nešto specifično za Srbiju. I u mnogim evropskim zemljama se ekološke katastrofe često koriste od strane vlasti da kroz spregu države i kapitala otvore put ka eksploataciji zaštićenih područja. Da zaključimo, da, izmena Zakona je iz naše perspektive usko povezana sa nemarnim odnosom države prema požarima, a čuli smo i mnoge skandalozne izjave zvaničnika vlasti koje su umanjivale razmere i opasnost od požara, u trenucima dok je vatrena stihija doslovno gutala čitave hektare širom Srbije.
Šta možemo učiniti u budućnosti?
Dok ne dođe novo leto ili nova nepogoda za koju niko spreman nije, dok vas ubeđuju da očito nemate kognitivne sposobnosti da vidite kako oni uspevaju sve da srede, a zakoni se menjaju kao da se revolucija dogodila, svaki požar će već nestati iz sećanja, a krivac neće biti definisan jer vlast ne može baš za sve da snosi odgovornost. Stoga, rešenje nije prepuštanje sudbini ili čekanju paljenja lampica kod ovih na vlasti, te deluje da jedino udruživanje naroda dovodi do odbrane prirode i potencijalnih katastrofa koje joj priređujemo (odbranjene reke od mini hidroelektrana su dobar primer).
Upravo na tom tragu su i naše sagovornice i naši sagovornici odgovorili kada smo im postavile pitanje kakvo je mišljenje Klasne solidarnosti o načinu na koji možemo da se borimo da sprečimo scenarije kojima svedočimo ovog leta, kao i prethodnih.
Dobar model otpora je ono što smo mogli videti prethodnih godina prilikom borbe protiv izgradnje malih hidroelektrana u jugoistočnoj Srbiji, kao i prilikom pokušaja ulaska Rio Tinta u Srbiju. Tada smo videli masovni samoorganizovani narodni otpor u samim zajednicama koje su bile dirketno ugrožene, kao i masovnu solidarnu podršku ugroženim zajednicama širom naših gradova, uz brojne proteste.
Smatramo da je direktno ugrožavanje lokalnog ekosistema jedna od retkih tema koja ima jak ujedinjujući uticaj na ljude u Srbiji, jer očigledno kod značajnog dela naših sugrađana postoji svest o značaju odbrane prirode i njene povezanosti sa golim opstankom čovečanstva.
Ipak, kada je u pitanju opšta svetska ekološka kriza, tema postaje donekle apstraktna za mnoge ljude jer ne vide direktan, opipljiv uticaj na njihove živote. Međutim, kada mesec i više dana imate na desetine požara u vašem okruženju, to može da deluje kao otrežnjujući faktor za pojedince koji su smatrali da je globalno zagrevanje nešto neopipljivo što ne utiče na njih.
Smatramo da je direktno demokratsko samoorganizovanje po uzoru na studentske plenume i narodne zborove sada prihvaćeno kod značajnog dela stanovništva Srbije te bi organizovanje zborova za borbu protiv uništenja naše životne sredine bio dobar korak ka stvaranju strukture za ciljanu ekološku borbu. Potrebno je raditi na razvoju narodne svesti o tome da zbor može da se organizuje vezano za bilo koju temu od društvenog značaja, tako da u budućnosti možemo videti specifične zborove sazvane radi povezivanja svih ljudi zainteresovanih za određenu temu, nevezano za to iz kog su mesta ili sa kog su fakulteta.
S druge strane, pitale smo sagovornice i sagovornike, da zaista dođe do promene sistema u Srbiji, pa i u regionu, kako zamišljaju da bi trebalo da izgleda odgovorno ponašanje prema požarima: adresiranje problema, rešavanje, te preduzimanje koraka da se priroda obnovi.
Kada bi zaista došlo u jednom trenutku do sistemskih promena u Srbiji i regionu, mi vidimo brigu o životnoj sredini i ekologiji kao nešto što bi moralo biti tema od ključnog značaja. Zato pre svega smatramo da je potrebno raditi na alternativnim, direktno demokratskim društvenim strukturama koje će moći da se zalažu za interese samoorganizovanog naroda bez obzira ko je na vlasti ili u kakvom društvenom sistemu živimo.
Videli smo i ovog leta, ali i prilikom ranijih ekoloških katastrofa kao što su velike poplave 2014. godine da je ogroman značaj samoorganizovanog naroda na terenu koji se direktno suprotstavljao ekološkim nepogodama. Važno je da imamo strukture pomoću kojih uvek možemo organizovano da delujemo bez čekanja na državu i njene odluke.
Narod mora da ima mehanizme direktnog odlučivanja i sprovođenja odluka umesto da se oslanja na ove ili one političare, zaključile i zaključili su iz Klasne solidarnosti.
Na krilima zaključka naših sagovornica i sagovornika, na kraju ćemo uputiti čitateljke i čitatelje na naše mišljenje da uvek treba sumnjati i postavljati pitanja u vezi za ekološkim i drugim katastrofama u Srbiji, regionu i svetu. Osim toga, aktivno delanje umesto pasivnog promatranja situacije, pod izgovorom političke neutralnosti, direktna je alternativa sistemu koji uvek negira odgovornost.
Izvor naslovne fotografije: Magnific
MOŽDA VAM SE SVIDI
Najbolji animirani filmovi u 2026. godini
11 romantičnih komedija savršenih za jesen
