,,Orkanski visovi”: Roman o ljubavi, društvu i kapitalističkom čoveku

Ako ste odlučili/e da pratite našu listu ženskih klasika koji su neizostavni u otkrivanju ženske literarne tradicije, jedan od prvih „zadataka” će vam biti čitanje „Orkanskih visova” od Emili Bronte. Ovaj roman je objavljen 1847. godine uz glasno negodovanje kritike, koja ga je smatrala čudnim i previše udaljenim od strogih društvenih i književnih normi koje su tražile postojanje jasne granice između moralnih i nemoralnih vrednosti i dela. Ipak, mnogo godina kasnije, „Orkanski visovi” Emili Bronte se smatraju jednim od književnih klasika čija vrednost prevazilazi prostor i vreme — i to iz više razloga. 

Da bismo vas motivisale da ovaj roman pročitate, u ovom (prekratkom za komplesksnost teme koju nosi) tekstu nećemo otkrivati sve detalje radnje romana. Umesto toga, pružićemo pregled glavnih tema, likova i linija radnje romana da bismo vam pomogle da „Orkanskim visovima” pristupite na pravi način.  

Sažetak radnje romana „Orkanski visovi”

Roman „Orkanski visovi” se otvara upoznavanjem naratora Lokvuda (Lockwood), zakupca Traškros Grejndža u Jorkširu, koji po odlasku na ovo imanje saznaje jedinstvenu priču o dve porodice: Ernšo (Earnshaw) i Linton (Linton). Ovu priču pripoveda naratorka Elen Neli Din (Ellen Nelly Dean), žena koja je služila u obe kuće, odnosno kod obe porodice na njihovim imanjima Orkanski visovi i Traškros Grejndž. 

Njena priča zapravo počinje sa porodicom Ernšo, kada je otac Ketrin (Catherine) i Hindlija (Hindley) doveo u svoju kuću siroče iz belog sveta, nazvavši ga Hitklif (Heathcliff). Dok su Ketrin i Hitklif odmah razvili prijateljski odnos, Hitklif i Hindli su postali neprijatelji, i nakon smrti oca, Hindli ga je zlostavljao. 

Po sazrevanju, junakinja Ketrin se upoznaje sa Edgarom (Edgar) i Izabelom (Isabella), bratom i sestrom porodice koja živi na Traškros Grejndžu, otpočinje druženje sa njima i odlučuje da se uda za Edgara. Hitklif, saznavši za ovo, odlazi od kuće, samo da bi se vratio tri godine kasnije kao bogati veloposednik ispunjen mržnjom i željom za osvetom. Tragedija od ovog trenutka otpočinje svoj tok kroz manipulativne ukrštene odnose Hitklifa i porodica Ernšo i Linton, pri čemu je u centru svih zavera Hitklifova želja za osvetom. 

Žanrovska kompleksnost, jezik i naracija

Žanrovsko određivanje „Orkanskih visova” u jednom kratkom tekstu, koji je sve samo ne akademski esej, samo po sebi rizikuje da bude preterano pojednostavljeno, i samim tim, propusti značajne žanrovske odrednice. Pa ipak, bilo kakav pregled ovog romana bio bi nepotpun bez bar nekoliko reči o njegovoj žanrovskoj kompleksnosti. 

Smešten u sredinu i kraj 18. veka, roman „Orkanski visovi” u isto vreme prati i odstupa od tradicije romana svog vremena. Sa jedne strane, on daje predstavu društva u određenom vremenskom periodu, a sa druge strane inkorporira u sebe elemente gotičkog romana, kao i realizam i romantizam. 

Na prvi pogled, čitaocima i čitateljkama se može učiniti da „Orkanski visovi” za glavnu temu i strukturu imaju romansu. Njegove teme su, međutim, raznolike, i romansa često, i velikim delom, pada u drugi plan. Realizam je duboko utkan u ovaj roman, a romantičarske tendencije očigledne u mnogim aktivnostima i motivacijama junaka i junakinja. 

Romantičarsko je u ovom romanu najočiglednije u samoj postavci i mestu radnje — Orkanski visovi, i od njih neodvoljiva tresišta, su mesto koje fizički i simbolički predstavlja beg od kulture u prirodu, odnosno od društva ka individualnom i duboko ličnom. Ovo, međutim, ne znači da roman izbegava društvena pitanja. „Orkanski visovi” se u velikoj meri mogu posmatrati kao realistični prikaz društva i komentar na različita društvena pitanja, na prvom mestu brutalnost patrijarhata, nejednakost rodova i klasa, zakon nasleđivanja i moć novca. Reč je prosto o tome da se ova pitanja istražuju van tipičnog društvenog i industrijskog okruženja.

Kada je reč o gotičkim elementima u „Orkanskim visovima”, oni su više nego očigledni u postavci imanja Orkanskih visova na misteriozno, prirodom dominirano mesto gde vladaju maglovita tresišta, živi košmari i duhovi.

(Ne)pouzdanost naratora/ke

Neli Din u „Orkanskim visovima” uzima ulogu glavne naratorke. Od nje saznajemo glavnicu dešavanja koja su se odigrala u romanu — i iz njene perspektive. 

Neli takođe učestvuje u većini delova radnje, i kao takva, predstavlja nepouzdanu pripovedačicu. Ona želi da se postavi kao moralni centar, odnosno kompas, cele priče, prateći ispričano ličnim pozitivnim ili negativnim stavovima, što pretenduje da čitaoca ili čitateljku usmeri u određenu stranu. 

Na primer, prema Nelinim komentarima, čitaoci i čitateljke bi trebalo da sažaljevaju odbačeno dete Hitklifa, ali ga i kude onda kada, kao odrasla osoba, počne sa svojim osvetničkim podvizima. Ipak, ono što je kod Neli karakteristično jeste sivilo njenih sudova, ili potpuno odsustvo moralnosti u nekim trenucima. Ona je, na primer, bila prva koja je zajedno sa Hindlijem kinjila Hitklifa zato što predstavlja nešto novo u domaćinstvun što krade pažnju gospodara kuće. Zato se Neli odmah postavlja kao nepouzdana pripovedačica u čiju priču, ali ni moralna stanovišta, ne možemo verovati.

Kada je reč o Lokvudu kao drugom naratoru, on je snažno kontrastriran likovima Neline priče, i kao takav, služi da pojača doživljaje i ono mistično, misteriozno i čak natrprirodno u romanu. Lokvud je prizeman čovek koji iz grada beži u selo upravo zbog svoje želje za samoćom i izolacijom. Njemu su osećaji Ketrin i Hitklifa potpuno strani, što još više naglašava, zapravo, njihovu strast. 

Osim toga, Lokvud služi da nas uveri u stvarnost natprirodnih prikaza (čitajte, duhova) u romanu. S obzirom da se njihova pojava odvija ispred jednog tako prizemnog čoveka, i mi smo prosto prinuđeni da mu verujemo onda kada ostalim likovima ne bismo.

Jezik i edukacija kao sredstva pomirenja i napretka

Obrazovanje, a posebno čitanje, u ovom romanu predstavlja veoma važan aspekt. Kroz jezik i čitanje, likovi pokazuju svoju nemoć i moć. U istoj meri u kojoj starog Jozefa (Joseph) u njegovoj pedagoškoj ulozi limitira poznavanje jedino religijskih tekstova, koje on istovremeno izvitoperuje iz istih razloga, skriveno čitanje i pisanje ženskih likova se pokazuje kao subverzivna aktivnost. 

Kraj samog romana zapravo naglašava važnost jezika i čitanja, odnosno obrazovanja, u nadilaženju rodnih i klasnih podela, kao i u pomirenju uloga moći. Poslednji preživeli potomak i potomkinja porodice Ernšo i Linton uspevaju da ostvare vezu upravo zahvaljujući pisanoj reči, te u tom smislu tragični završetak „Orkanskih visova” ipak zadržava jednu svetlu tačku nade koja govori o pomirenju i izjednačenju moći kroz zajedničko poštovanje i vrednovanje.

Rod, klasa, društvo i romantični odnosi kao glavne teme 

Kao što smo spomenule, kao glavne teme ovog romana izdvajaju se polariteti: rodne, rasne i klasne podele, društvo i priroda, religija i mistika, moral i odsustvo morala, život i smrt i mnogi drugi.

Maskulino i feminino kao određujuće karakteristike likova 

Od samog početka priče o dve porodice postaje jasno da su deca Ernšoovih odrasla pod strogim patrijarhalnim stegama koje su negativno uticale na razvoj njihovog duha. Što je njihovo obrazovanje bilo nepopustljivije i neumoljivije, zasnovano na religioznim načelima, to su mu oni više prkosili i odavali se životinjskim nagonima u sebi. 

Tek nakon što se izmesti iz ovog okruženja Orkanskih visova, Ketrin će poželeti da proširi svoje znanje i izmeni svoj izgled, i iznutra i spolja. Hitklif, međutim, pritisnut stalnim nasiljem, neće imati ovaj luksuz spoznaje drugačijeg života, te će dugo biti rastrzan između želje da bude prihvaćen od strane Ketrin i da nastavi da prkosi svojim tlačiteljima. 

Kada je reč o rodnim podelama u romanu, one su naglašene kroz gotovo sve likove. Hitklifova gotovo „životinjska” narav snažno naglašava njegove maskuline karakteristike. Njegova moć, i moć ostalih muškaraca, kao što su Ernšo, Hindli i Linton, nad ženama ovog romana je neprikrivena i duboko naglašava patrijarhalne norme vremena. 

Klasne i rasne podele kao centrala podloga za tragediju

Hitklifovo poreklo zapravo predstavlja okosnicu jedne od najvažnijih tema u romanu „Orkanski visovi”. Činjenica da je došao sa ulice, bez ikakvog znanja o svojim roditeljima i poreklu, kao i njegov opis koji ga predstavlja kao „tamnoputog dečaka” koji liči na nomadske narode, postavlja Hitklifa na mesto onog „drugog” i „drugačijeg” od samog početka romana. Prema ovoj teoriji „drugog”, kao nečega što odbacujemo od sebe zbog straha od njegove različitosti od nas i društva kome pripadamo, Hitklif odskače od zajednice u koju je veštački pridodat — i u nju nikada ne uspeva da se u potpunosti asimiluje.

Čak i nakon što se transformiše iz „zapuštenog” i neobrazovanog dečaka u odraslog čoveka sa boljim manirima i izgledom, Hitklif odstupa od mesta na kome je odrastao. On, zapravo, tokom ove transformacije od onoga koji trpi opresiju postaje onaj koji vrši opresiju nad drugima, što na prilično očigledan način razgolićuje tipičnog čoveka kapitalističkog sistema — a uz to, i čitav kapitalistički sistem na kome je izgrađeno Britansko carstvo. 

Važno je naglasiti i da je pokretač tragedije u romanu upravo ljubavni izbor koji Ketrin vrši prema socijalnom statusu. Ona će izabrati Lintona zbog života koji joj može pružiti, a koji odlikuje stapanje sa društvom i propisanim normama. U tom smislu, Hitklif je inferiorniji i biva odbačen uprkos romantičnim sklonostima junakinje. 

Ovde je važno naglasiti i da se junakinja ne odlučuje samo za život u skladu sa društvenim zahtevima (jer je to lakši put), već to čini odbijajući život „isključenosti” koji se često poistovećuje sa izolacijom, prirodom i onim iskonskim u čoveku. Na taj način se ovim postupkom u romanu dodatno naglašava kontrast između komformističkog pripadanja kapitalističkom sistemu i prihvatanja, odnosno ispunjenja prirodnih, iskonskih unutrašnjih težnji i želja.

Moral, religija i ljubav kao suprotstavljene sile

Od samog početka, roman „Orkanski visovi” duboko suprotstavlja pojmove kao što su svetlost i tama, ljudsko i životinjsko, ljubav i mržnja i život i smrt. Koliko su ovi pojmovi suprotstavljeni i udaljeni, međutim, toliko su oni u romanu i zbliženi, sa granicom među njima koja je često zamagljena, i laka za premostiti. 

Jedna od najvažnijih odlika ovog romana jeste nedostatak moralnog komentara autorke. Dok narator i naratorka daju svoje sudove o određenim situacijama, mišljenjima i likovima, oni su sami po sebi subjektivni posmatrač i subjektivna posmatračica sa sopstvenim iskrivljenim slikama moralnosti. Autorka nam time, zapravo, ostavlja da sami/e sudimo o likovima i njihovim postupcima, kao i tome da li je kraj romana došao kao kazna za odsustvo moralnosti ili kao tek tragični završetak jedne nesrećne priče. 

Religija takođe čini okosnicu ovog romana, prvenstveno kao dodatno sredstvo kojim patrijarhat uspeva da sputa čovekovu prirodu i produbi rodne, rasne i klasne podele. A ljubav, koja je tako česta centralna tema romana 18-og i 19-og veka, u „Orkanskim visovima” dobija gotovo demonizovanu verziju, suprotstavljajući čista i nesebična osećanja izvitoperenoj strasti, sebičnosti i, čak, smrti. 

Naposletku, ljubav koja je prkosila društvenim normama i prevazišla granice moralnosti i strasti, u ovom smislu jedino može naći ispunjenje u smrti. Roman šalje snažnu poruku da je smrt jedino mesto za ljubav sa tolikim odsustvom savesnosti i moralnosti.

Kako pristupiti romanu „Orkanski visovi”

Ako ste negde načuli/e da su „Orkanski visovi” ljubavni roman sa romantičnom temom u centru, dobro razmislite pre nego što se poduhvatite čitanja sa ovom predstavom. Iako ljubavne tendencije definitivno čine okosnicu radnje, one funkcionišu više kao vrsta društvenog komentara na odnose razvijene u jednom poremećenom sistemu vrednosti i moći.

Ono u čemu ovaj roman briljira je ogoljavanje društva i društvenih odnosa u duboko podeljenom patrijarhalnom i kapitalističkom društvu. On daje uvide u polaritete koji, nažalost, postoje i u savremenom dobu, i istražuje poreklo i posledice fenomena moći, nasilja, traume i duhovnog izlečenja — i kao takav, predstavlja uvek živi društveni komentar čija vrednost ne jenjava sa prolaskom vremena.

Na kraju, treba naglasiti da su „Orkanski visovi” jedan od najlepše napisanih romana engleske književnosti. Lepota i značenjsko bogatstvo rečenice su odlike koje ovo delo čine vrednosno nezavisnim od vremena koje prolazi, a samim tim i obaveznim delom književnog kanona.

Izvor naslovne fotografije: Freepik

Tekstualni izvori: 

• Emily Bronte, Wuthering Heights, Wordsworth Classics, 2000; Introduction and Notes by John S. Whitley, University of Sussex;
• Terry Eagleton, Myths of Power: A Marxist Study of the Brontes, 1975;
• Jacques Derrida, Stanford Encyclopedia of Philosophy.