Danski umetnik prikazao dva prazna platna kao umetnička dela i zaradio tužbu

Pitanje koja je vrednost umetnosti i ko je određuje nije novo. Decenijama i vekovima unazad, različiti pravci i tendencije u umetnosti su se smenjivali pod uvek budnim okom kritike koja je na njih tek ponekad gledala blagonaklono. Ali tek sa pojavom modernizma i postmodernizma se ovo pitanje dodatno produbilo, navodeći na novu dilemu — da li sve može biti umetnost?

Ako se setimo Marsela Dišana, umetnika koji je krajem 20. veka šokirao javnost svojom izložbom pisoara kao ,,Fontane”, odgovor na ovo pitanje je jasan. Dišan je upravo u svoje vreme popularizovao koriščenje proizvoda za masovnu upotrebu kao umetničkih dela, što su ponovili mnogi umetnici i umetnice posle njega, i što je donekle očekivana praksa u savremenoj umetnosti. 

Ali, ako bilo šta može biti umetničko delo, da li to može biti i ,,ništa”?

Dva prazna platna na zidu muzeja: Protest ili prevara?

Danski konceptualni umetnik Jens Haaning je 2010. i 2007. godine izložio dva jedinstvena umetnička dela pod nazivom ,,Danski godišnji prihod” i ,,Austrijski prosečni godišnji prihod”. Ova dva dela su se, naime, sadržala od uramljenih novčanica koje su prikazale kako zapravo fizički izgleda godišnji prosečni prihod radnika i radnica. Kao takva, ova umetnička dela su ukazala na način na koji se meri rad — i ujedno, na razlike u zaradi u okviru Evrope. 

Jens Haaning je svoj celokupan umetnički korpus posvetio društvenim i političkim temama. Njegova dela istražuju podeljenost, sličnosti, razlike i mnoga druga društvena pitanja, fokusirajući se pre svega na kritiku institucija i političkog u umetnosti. Njegova dva umetnička dela o godišnjim prihodima, stoga, nisu došla kao iznenađenje. 

Baš zbog subverzivnosti dela Jensa Haaninga, muzej moderne umetnosti u Danskoj pod nazivom Kunsten ga je angažovao za izložbu 2021-e sa tematikom ,,Odradi to” (Work it Out; prim. prev). Reč je o izložbi koja je imala za cilj da predstavi budućnost rada iz različitih perspektiva. Sposobnost i spremnost za promenu, stres, produktivnost, birokratija, digitalizacija, ekološka održivost i pritisci i otpornost su samo neke od tema na koje se ova danska izložba fokusirala pre nekoliko godina. 

Dela Jensa Haaninga su, sasvim očekivano, izgledala kao savršen dodatak ovoj izložbi, i muzej Kunsten ga je angažovao i isplatio mu oko €3,000 za rad i obezbedio oko €70,000 da rekreira svoja ostvarenja sa pravim novčanicama — pri čemu je potonja suma trebalo da bude iskorišćena za samo uramljivanje. Kada je, međutim, došlo vreme da danski umetnik preda svoje radove, muzej je otkrio da u svojim rukama ima dva prazna platna pod nazivom ,,Uzmi novac i beži” (Take the Money and Run; prim. prev). 

Prema rečima samog Kunsten muzeja, ,,Uzmi novac i beži” je kritičko delo koje poziva na razmišljanje o vrednosti umetnosti unutar kapitalističkog sistema. Umetnik je želeo da naglasi kako kapitalizam vrednuje umetnička dela proizvoljno, ali i iskritikuje nisku zaradu umetnika i umetnica u savremenom svetu. 

Tu je, naravno, i pitanje vrednosti umetničkog dela kao takvog. Da li, u sistemu proizvoljnog vrednovanja umetnosti i njene monetizacije, prazno platno može biti jednako, ako ne i više, vredno od ,,stvarnih” radova koji ipak imaju neku vrstu sadržaja?

Ipak, bez obzira na zvaničnu objavu i postavku dva prazna platna za izložbu, Kunsten muzej je zatražio od danskog umetnika da vrati €70,000, sumu koja je bila planirana za postavku, a ne za isplatu njegovog rada. Jens Haaning je, međutim, odbio, tvrdeći kako je taj novac zapravo deo njegovih umetničkih dela, i kao takav, lično mu pripada. Ovo je navelo muzej da pokrene tužbu protiv danskog umetnika.

Danskom umetniku sudskim putem naređeno da vrati novac

Na kraju sudskog procesa, sud u Kopenhagenu je naredio Jensu Haaningu da vrati Kunsten muzeju novac namenjen za izradu umetničkog dela — uz određeni odbitak za troškove umetnika i postakvu umetničkih dela. Direktor muzeja je u to vreme za Guardian izjavio kako je Kunsten zapravo mali muzej koji ne zarađuje mnogo i mora dobro da razmišlja o tome kako troši novac, a da ga je ulaganje u delo Haaninga stajalo značajnu svotu. 

Sa druge strane, Haaning je za iste novine rekao da on ništa nije ukrao već da je prekršio ugovor, a to je samo po sebi deo stvaranja umetničkog dela za koji je plaćen. Naveo je, takođe, da je muzej zaradio mnogo više novca od ove postavke, a naročito od afere koja je usledila nakon tužbe.

Umetnik je, naposletku, pozvao ostale kolege i koleginice iz svoje profesije da učine isto što i on — da ugrabe sve što mogu ako se suočavaju sa teškim radnim uslovima. 

Ipak, sud je presudio u korist muzeja, što je stavilo tačku na celokupan proces. Ono što sada ostaje otvoreno jesu ,,samo” pitanja o položaju i vrednosti umetnosti u kapitalističkom sistemu. Da li su umetnici i umetnice dovoljno plaćene u savremenom dobu? Da li je potrebno uložiti određeni rad za novac, i ko meri to ulaganje? Zašto ne možemo samo ,,uzeti novac”?

Osim ovih dilema, koje se odnose na umetnost i umetnički rad ali i na funkcionisanje celog društva, tu je i pitanje koje već dugo zanima sve zanesenjake i zanesenjakinje za umetnost. Da li bilo koji koncept može biti umetničko delo, pa i njegovo odsustvo? I ko određuje vrednost umetničkog dela?

Izvor naslovne fotografije: Freepik