Zašto je ,,Istorija seksualnosti” Mišela Fukoa i dalje značajna u savremenom dobu

Uz površni osvrt na društveni, ekonomski i politički kontekst, čoveku se lako može učiniti da je seksualnost, kao forma izražavanja seksualnih osećanja i obrazaca mišljenja i ponašanja, oduvek bila meta represije vladajućih režima, i da je danas društvo slobodnije da se izražava i bavi svojom seksualnošću možda više nego ikad ranije u modernoj istoriji čovečanstva. Pri dubljoj analizi ove teme, međutim, lako ćemo naći da ,,represija” kao takva nije jednodimenzionalan već kompleksan fenomen, integrisan duboko u društvene strukture tako da njegove forme delanja nisu uvek lake za karakterizaciju. 

,,Moć je svuda; ne stoga što sve obuhvata, nego što dolazi odasvud… Moć nije ustanova, i nije jedna struktura, ona nije izvesna snaga kojom su neki obdareni: moć je ime koje se nadeva nekoj složenoj strateškoj situaciji u datom društvu”, rekao je Mišel Fuko, francuski istoričar ideja i filozof u prvom tomu ,,Istorije seksualnosti”. 

Ako prihvatimo ovaj postulat, onda moramo razdvojiti ,,vlast” i ,,represiju” i ,,moć”, i ne posmatrati ih više kao termine koji se mogu koristiti naizmenično za iste fenomene. Jednostavnije rečeno, represija ne mora uvek reflektovati i izjednačavati se sa ,,zabranom”, već može delovati i drugim društvenim tokovima i sredstvima da održi dominantnu poziciju. Na mesto zabrane može doći i podsticanje na diskurs (ma koliko to isprva čudno zvučalo), maskirajući sisteme ,,kontrole” prividnom slobodom. 

U tom smislu, dobro je postaviti pitanje da li je danas postignut ,,pravi” iskorak ka slobodi seksualnog izražavanja, misli i dela, ili je, baš kao u 18. i 19. veku, na kojima se bazira poznata Fukoova studija o seksualnosti, represija zamaskirana velom — ni manje ni više — diskursa i jezika?

Osnovni podaci o ,,Istoriji seksualnosti” Mišela Fukoa

,,Istorija seksualnosti” je studija u četiri toma koja se bavi temom seksualnosti kao objekta diskursa i plodnog bojišta za tokove moći:

1. Prvi deo ove studije, ,,Volja za znanjem”, objavljen je 1976. godine.
2. Drugi deo, pod nazivom ,,Upotreba zadovoljstva”, objavljen je 1984. 
3. Treći deo, ,,Staranje o sebi”, izašao je iste, 1984. godine. 
4. Četvrti deo studije, ,,Ispovest mesa”, objavljen je posthumno, 2018. godine. 

Uprkos ogromnoj važnosti svih delova ove studije, ,,Volja za znanjem” je najpopularnije i najcitiranije delo u društvenim i humanističkim naukama. Razlog tome je Fukoovo uvođenje nove premise u teoriju; naime, da je ideja da je zapadno društvo potiskivalo seksualnost od 17. do 20. veka, sa eksplozijom kapitalizma i buržoazije, duboko pogrešna. Fuko zapravo smatra da je u ovom periodu stvoren novi diskurs o seksualnosti, podrazumevajući ispovest, odnosno neprestanu priču o seksualnosti, naspram zabrani. Tako je moć jezika pozicionirala seks i seksualnost kao deo moći institucija da diktira ,,normalnost” i ,,pripadnost”.

O čemu govori ,,Volja za znanjem” Mišela Fukoa?

Podeljen na pet delova, prvi tom ,,Istorije seksualnosti” Mišela Fukoa se fokusira na kritiku ,,hipoteze o represiji”. Autor se, naime, ne slaže sa tradicionalnom premisom da je seks u 18. i 19. veku trpeo otvorenu represiju, odnosno zabranu. Baš naprotiv, on smatra da je u tom periodu stvoren diskurs o seksu, podstičući ljude da o njemu neprestano ispovedaju i diskutuju. Tako je seks instaliran kao deo ekonomske produkcije, uveden u institucije kao što su medicina i školstvo, i postao deo moći kao strateške situacije koja oblikuje specifične forme društvenog života.

Naspram stanovišta 20. veka, Fuko ne smatra da bi trebalo što više govoriti o seksu da bi se tako društvo ,,oslobodilo” represije. Ovakva praksa zapravo samo prati put ,,bio-moći” i utapa se u institucionalne forme misli zapadnog društva. 

Bio-moć je, prema ovom autoru, ona instanca koja je omogućila razvoj kapitalizma. Ona se odnosi na instrumentalizovanje ljudskog dela zarad proizvodnje i ekonomskih procesa. U tom smislu, bio-moć reguliše društvene odnose u svrhu perpetuacije dominacije i hegemonije, te je bilo kakvo ,,utapanje” u njene tokove misli štetno za svaku individuu, i celokupno društvo. 

Represija nad seksualnošću ne leži u njenoj zabrani, govori nam Fuko, već u diskursu koji namerno od nje pravi tabu. Tabuizacija seksa i seksualnosti stvara norme koje oštro kategorizuju ono ,,pravo”, ,,istinito” i ,,normalno” i ,,izopačeno”, ,,drugo” i ,,perverzno” — drugim rečima, stvaraju binarne podele koje su istorijski podsticale represiju. Tako su institucije dobile moć nad seksom i pretvorile ga u oruđe rukovođenja nad društvenim strukturama.

Fuko zapravo smatra da se treba udaljiti od fenomena seksa i približiti se fenomenima telesnog i zadovoljstva, jer oni odolevaju striktnim kategorizacijama. U istom smislu, treba preispitati nove forme i oblike moći koji nam dolaze iz samih društvenih tokova i osloboditi se predstave o ,,zabrani” i ,,zakonu” kao glavnim oruđima represije.

Moć i znanje se sureću u diskursu, u jeziku. Različiti elementi diskursa imaju sposobnost da stvore različite tačke moći, te ne treba posmatrati diskurs samo kao posledicu moći već i kao njen instrument. Fuko naročito naglašava da moć diskursa i moć otpora ne stoje suprotstavljeni, kako se često misli, već se uzajamno prožimaju. Unutar jezika mogu postojati tačke otpora isto kao što mogu postojati tačke represije, dajući nam ujedno i mogućnost za oslobođenjem.

Šta je (i zašto je važan) osnovni postulat ove studije o seksualnosti i zapadnom svetu?

,,Istorija seksualnosti” duboko preispituje mehanizme moći i represije, udaljavajući se od tradicionalnih premisa koje su uvek podrazumevale da institucionalni aparati vrše represiju putem direktnih ,,zabrana”. Prema Fukou, kontrola jednog društva se ne vrši samo putem znanja, odnosno državnih aparata kao što su medicina ili školstvo, tako što se postavljaju norme bazirane na nauci. Suština je, zapravo, u internalizovanju ovih normi. Čovek ih prisvaja kao zadate i na osnovu njih se formira, postajući tako ne samo objekat na kome se vrši kontrola, već i subjekat takvog vršenja.

,,Bit ove priče nije u tome što su ljudi zatvarali oči ili začepljivali uši, niti u tome što su varali; nego u tome što su oko seksualnosti i povodom nje izgradili ogroman aparat za proizvođenje istine — po cenu da u poslednjem trenutku tu istinu preruše,” govori nam Fuko, podcrtavajući da se moć nad seksom preuzima i vrši putem jezika.

Na taj način, seks postaje integralni deo društva i institucija; ne individualna stvar već aparat države i vlasti kojim se konstruišu društveni odnosi.

Fuko će reći da ,, […] Nikad  nije postojalo više središta moći, nikad nije bilo više iskazane i verbalizovane pažnje, nikad više kružnih dodira i veza, nikad više žarišta na kojima se intenzitet zadovoljstva i izdržljivost moći raspaljuju da bi se još više rasprostrli”. 

Ako je to bilo tačno u vreme pisanja ove knjige, onda su se središta moći još više umnožila danas, kada informacije teku brzinom traptaja oka, a diskursi se formiraju preko noći, bilo putem nauke ili ne. Zato danas, uz mnoga druga pitanja koja je Fuko već postavio, a na koja u praktičnom smislu, nažalost, još nismo našli/e odgovore, možemo pitati i: Kako hiperproduktivnost jezičkih struktura u polju seksualnosti održava i perpetuira društvenu moć, i da li smo uopšte svesni/e kako ona ,,konstruiše” našu ,,slobodu”?

Ali ovakva pitanja će kolege filozofi i koleginice filozofkinje verovatno bolje moći da postave i adresiraju, a vama preporučujemo da ,,Istoriju seksualnosti” Mišela Fukoa pročitate (ako već niste), jer će vas navesti na preispitivanje mišljenja o društvenim odnosima i formiranju sopstva.

Izvor naslovne fotografije: Freepik

Tekstualni izvori: 

• ,,Istorija seksualnosti I; Volja za znanjem”, Mišel Fuko, prevela Jelena Stakić, Loznica, Karpos, 2006. 
• Michel Foucault, Stanford Encyclopedia of Philosophy, 2003.