U tekstu ćete pronaći listu loših serija koje ne morate da gledate jer, naravno, mi ih ne preporučujemo. Šalu na stranu, lista nije nastala iz našeg elitizma stečenog na studijama ili težnje da kritikujemo nečiji ukus. Ideja koja stoji iza teksta jeste da je nekad u redu zaštititi druge od lošijih dela, i da negativna kritika nedostaje nežnom svetu staralaca/stvarateljki.
Serije koje će se naći na listi mogu biti umetnički loše – narativno, vizuelno, izborom glumaca/ica – a neke su, pak, opasne/nepromišljene u iznošenju ideja ili odaju utisak da su stvorene samo da bi neprestano provocirale, i u tome same sebe potiskuju.
Na listi će se naći samo manistream američke serije jer one imaju najveću rasprostranjenost zbog engleskog jezika i temeljnog marketinga koji proizilazi iz velikog budžeta koji druge serije nemaju.
Family Guy
Ukoliko se niste slagali sa PC (political correctness, politička korektnost, prim. prev) i njenim uticajem na građenje humora u popularnim delima, onda niste gledali Family Guy-a. Kritika različitih religija ne treba da bude isključena iz humorističkog prikaza, ali kada postoji ismevanje zarad samog ismevanja koje dovodi do provociranja, umetnički pristup se gubi.
Naime, vulgarni i nasilni prikazi religioznih ljudi i njihovih vođa nisu satira, već loš ukus. Ismejavanje žena umesto suptilne kritike liberalnog feminizma nije zabavno, već je stereotipno prikazivanje i umetničko nasilje. Upravo takva načela sprovodi Family Guy.
S druge strane, postoji i problem samog narativa, o čemu su pričali i autori South Park-a. Kratke međuscene, po kojima je serija postala poznata, nekada su kontekstualno potpuno odvojene od radnje epizode Family Guy-a. Njihova repetativnost i kad-kad dužina jesu problem jer odvajaju međuscene od srži epizode, zamarajući publiku.
Potom, u pauzama se pojavljuju, ponekad, šale uvredljivog sadržaja koje, kada su tako odvojene od konteksta epizode, upravo govore da su ih autori/autorke nabacali/e da bi isprovocirali ciljanu grupu. U tim šalama nema virtuoznosti koju možemo da kritikujemo jer nije politički korektna, već samo možemo da zaključimo da je njihovo postojanje izlišno, a značenje potisnuto samim sobom.
Gossip Girl
Osim što se serija bazira na toksičnim odnosima u buržujskim krugovima, „Tračara“ nastavlja stereotipe „ženskog govora“, predstavljajući ih kao loše. Iako se na kraju ispostavlja da je muškarac tračario sve vreme, naslov i ton serije aludiraju da je u pitanju žena iza malicioznih poruka. Tračarenje predstavljeno kao loše oduvek se prikazuje kao „ženski posao“ nasuprot deljenju informacija zarad ogoljevanja istine, koje pripada „muškom svetu“. Tračarenje se ne vidi kao razmena znanja jer je isključivo pripisano ženama.
No, obrt u seriji nema veze sa ispravljanjem pravde, već sa junakovom potrebom da se izjednači sa drugim buržujima. Deluje besmisleno? Upravo. Loša karakterizacija i izlišni dijalozi su glavna odlika serije, pored glorifikacije buržoaskih, američkih ideala koje niko ne bi trebalo da sledi.
Dexter
Serija o serijskom ubici koga je za ubijanje oblikovao otac-policajac, umesto da mu pomogne da prevaziđe traumatične događaje iz detinjstva, ne treba da bude mamac za simpatizaciju negativnih junaka. Ipak, „Dekster“ ima osam sezona, jedan prequel (prednastavak, prim. prev) Dexter: Original Sin i dva nastavka Dexter: New Blood i Dexter: Resurrection.
Bitno je razumeti da sve sezone originalne serije „Dekster“ imaju istu shemu zapleta: u Majamiju se pojavljuje serijski ubica, Dekster (Majkl K. Hol), inače blood spatter guy u policiji (analitičar za krv, prim. prev), samostalno rešava slučaj jer je policija nesposobna (u šta nije teško verovati), upoznaje/združi se sa osobom koja mu predstavlja ogledalo/sunđer njegovih psihičkih problema, ubije osobu sa kojom stvori konekciju (jer ta osoba uglavnom bude traženi ubica), i dođe do zaključka da je teško promeniti se kada ste serijski ubica. Većina likova je jednodimenzionalno napisana, pogotovo ženski likovi, a u potreba za uvođenjem novih junaka i njihovo brzo brisanje nervira više nego bilo koja junakinja stvorena da sputa Dekstera.
Ponavljajući zaplet usled manjka inspiracije, ustaljena mizoginija i svođenje junaka na dva slova, slobodno mogu da odahnu kada autor Džejms Manos Mlađi (James Manos, Jr) odluči da uvede incest u seriju. Naime, usled nedostatka žara u seriji, sestra glavnog junaka Debra (Dženifer Karpetner) shvata da je zaljubljena u svog brata. Opravdanje za incestuozne osećaje jeste da oni nisu brat i sestra po krvi jer je Dekster usvojen.
Glorifikacija incesta nije jedini problem u ovom slučaju, već i ideja da su samo „krvni srodnici“ prava porodica i jedino oni podležu pravilima ne-seksualne ljubavi. Takav diskurs omogućio je predatorima, poput Vudija Alena (Woody Allen), da nekažnjeno (i zakonski i od strane vox populi) uživaju u slavi, smejući se decenijama feminističkog truda da se žene i deca sačuvaju od nasilja.
Traljavost i opasan diskurs koji proizvodi „Dekster“ glavni su razlog zašto je potrebno da izbegnete ovu seriju. Uz to, sačuvaćete sebi živce i prostor za osam sezona neke kvalitetne serije.
Lost
Najveći problem serije ,,Izgubljeni“ jeste prenatrpavanje radnje sitnim zapletima koji nemaju razrešenje, ali i razvlačenje radnje u nedostatku zaključka. Glavni zaplet i podzapleti toliko su zamršeni da podsećaju na dečju igru koja namerno nema kraj jer je osmišljena i postoji samo između užine i ručka. No, kraj je, za razliku od neplaćene igre koja zadovoljava samo nekoliko mališana i mališanki, morao da dođe, i tu je za publiku stvorilo kontra katarzičan momenat.
Reći ćemo samo da je krajnji plot twist (preokret, prim. prev) u toj meri razljutio gledaoce i gledateljke da samo preklapanje određenih producenata i glumaca između „Izgubljenih“ i serije From stvara anksioznost. Ne znamo šta to govori o From-u, mada paukovski napravljena radnja podseća na „Izgubljene“, ali znamo da ćete sebi olakšati život preskačući seriju „Izgubljeni“. Ima mnogo boljih opcija od ove serije.
Girls
„Seks i grad“ (Sex and the City) za rane milenijalke. Građena na feminističkim načelima, kako je ranije navodila autorka Lina Danam (Lena Dunham), serija „Devojke“ odbacuje ideale u onim momentima kada glavnim junakinjama ne trebaju. Od očiglednog seksizma, upotrebljavaju se uvrede na ženski račun kada su u pitanju žene koje junakinje ne vole, mahom bivše cure njihovih simpatija/momaka. Isto je i sa seksualnim slobodama — imati više partnera/partnerki dolično je samo uskom krugu prijateljica glavne junakinje ili samo njoj.
Paušalnost jeste suština liberalnog feminizma, a u seriji se isključivo prikazuju junakinje srednjih i viših klasa, te je poruka uvek upućena samo privilegovanima. Nadalje, podmukliji seksizam ogleda se u ženskoj romantizaciji toksičnih odnosa, pogotovo na primeru odnosa između Hane (Lina Danam) i Adama (Adam Drajver). Ideja da žene teže varničavom i trzavom odnosu, koji je u biti prožet manipulacijom i emotivno iscrpljujući, vodi korene od ranijih autora (moj omiljeni primer je Stendalov Žulijan Sorel i njegovi odnosi sa i prema ženama) koji koji suštinski nepoznavajući ženu kreiraju stereotipnu sliku. Perpetuiranje takvih motiva kroz opravdanje „modernog života“ žena nije drugo ništa do prikriveni seksizam.
Takođe, u seriji upoznajemo malo ne-belih junaka i junakinja, a po koji kvir lik skoro uvek je stereotipno naslikan uz obaveznu bifobiju. I šlag na tortu, razlog zašto „Devojke“ ne treba da se smatraju feminističkim delom jeste autorkino branjenje prijatelja od optužbi za seksualno nasilje. Dakle, feminizam ne postoji samo da bi branio jedinku i njene postupke, što očigledno ni serija ni autorka ne shvataju.
Izvor naslovne fotografije: Unsplash/Thomas Becher
MOŽDA VAM SE SVIDI
Da li se isplati ići na advent u Zagrebu?
Ukrštenica o svetu #1
