Zašto proslavljamo Prvi maj?

U trenutku kada prosvetni radnici i radnice u Srbiji od države očekuju isplatu novca koji im zakonski pripada, a nad kojim vlast drži monopol kao da je privatna, a ne opštenarodna, svojina, proslava Prvog maja, odnosno Međunarodnog dana rada, naročito dobija na važnosti, iako se njegov značaj ne treba svoditi na određene kontekste s ozbirom na opšti položaj radne snage širom sveta.

Da ilustrujemo ovo nekim primerima, intenzivan i prekovremen rad, kao i rad u zahtevnim uslovima, i dalje je sveprisutan u svetu. Preko 1.2 milijarde radnika i radnica svakodnevno obavlja fizički naporne poslove i suočava se sa opasnostima na radnom mestu. Po najnovijim podacima, čak 2.93 miliona radnika i radnica umre svake godine od posledica u vezi sa poslom, a 395 miliona pretrpi neku vrstu povrede na radu. 

Radnike i radnice u svim zemljama sveta najviše brine opšta nestabilnost zaposlenja, a najmanje prilika za stabilan posao i napredovanje imaju ljudi na najnižim lestvicama obrazovanosti. Uprkos naporima, žene su i dalje prezastupljene na poslovima sa najnižom zaradom — i konstantno dobijaju manju platu od muškaraca za iste poslove. Rasa i etnička pripadnost takođe i dalje predstavljaju uzrok diskriminacije na poslu širom sveta, a 12% radne snage koja je učestvovala u globalnom ispitivanju prijavljuje da je doživela neku vrstu poniženja, psihičkog ili fizičkog (i seksualnog) nasilja i uznemiravanja na poslu. 

A ovo su samo tek neki podaci koji su nam dostupni. 

Zato, pre nego što raspalite taj roštilj i otvorite flašu piva pored vatre Prvog maja, razmislite o tome zašto i kako proslavljate Prvi maj — i šta svi možemo da učinimo da Međunarodni dan rada povrati prvobitnu slavu i značaj. 

Poreklo i uspostavljanje Međunarodnog dana rada

Međunarodni dan rada, odnosno Prvi maj, duboko je ukorenjen u radničkom organizovanju 19. veka u Americi. Već s početka 19. veka, radnička snaga u Americi je počela da se organizuje primarno protiv izuzetno dugog radnog dana, koji je neretko trajao i preko 20 sati, ali i samo pravo da se organizuje, to jest, stvara sindikate.

Više od osam decenija kasnije, nakon duge borbe koja je izvojevala tek male pobede nad kapitalistima, sukob radničke snage i kapitalističkog režima u Americi je kulminirao. Godine 1886-e, na prvi maj, radnici i radnice u Čikagu, centru levičarskih pokreta Amerike, su počeli/e sa protestima za osmočasovno radno vreme. Nekoliko dana kasnije, trećeg maja, policija je pokušala da uguši proteste, i tom prilikom ubila šest radnika, a mnoge ranila. 

Podstaknuta ovim događajem, radnička organizacija je dan kasnije izašla ponovo na ulice da protestuje protiv nasilnih dela policije, da bi ih oružane snage, u sred mirnog protesta, ponovo napale (da li vam ovo zvuči poznato?). U tom trenutku, neko od radnika je na policiju bacio bombu, usmrtivši sedam policajaca i četiri radnika. Ovaj događaj je u istoriji ostao zabeležen kao Hejmarket Afera (Haymarket Affair; prim. prev).  

Iako su vođe pokreta koji je tada zahtevao kraći radni dan ubijene, a pokret eventualno rasformiran, borba radne snage u Americi se nastavila. Dani protesta u Čikagu uzeti su za datum narednih radničkih protesta koji su u sledećim godinama proširili svoje zahteve sa borbe za osmočasovno radno vreme na generalnu borbu klasa, odnosno celokupni položaj radničke snage u društvu. Naredne godine su videle i proširenje ove borbe preko Evrope. 

Za ustoličenje Međunarodnog dana rada — i prvog maja kao njegovog konačnog datuma — uzima se 1890. godina, iako on zvanično nije uveden u kalendar sve do početka 20. veka. 

Ono što je Prvi maj učinilo toliko popularnim i neophodnim za uvođenje u kalendar jeste upravo organizovanost i solidarnost radničke snage koja ga je godinama proslavljala kroz proteste i bojkot na radnom mestu. Tako je Prvi maj postao simbol borbe za radna prava u svim zemljama sveta — i to i ostao toliki niz godina. 

Prvi maj danas: Sistemsko uništavanje radničkih pokreta, unija i solidarnosti

Prvi maj se, dakle, i danas proslavlja kao internacionalni dan rada posvećen svim radnicima i radnicama širom sveta. On označava borbu prošlosti, ali i današnjice, protiv eksploatacije radne snage. 

Ako iole postoji sumnja da nam je potrebno proslavljanje Prvog maja — ali ne u njegovom komercijalnom vidu kakav se danas često nameće, već kroz podizanje svesti i organizovanje — dovoljno je samo malo bliže pogledati statistike u vezi sa položajem radne snage u svetu:

• Pravo na slobodu govora i organizovanje je ograničeno u 43% zemalja širom sveta.
• Čak 74% zemalja je ometalo registraciju radničkih sindikata u 2024. godini.
• Pravo na protest je prekršeno u čak 87% zemalja.
• Radnici i radnice nisu imali/e pristup pravdi, ili im je on bio ograničen, u čak 65% zemalja.
• Radnici i radnice su doživeli/e bar neku vrstu nasilnih napada u čak 44 zemlje sveta.

Roza Luksemburg (Rosa Luxemburg), revolucionarka i marksistkinja iz Poljske, je još 1894. godine ovako definisala značaj Prvog maja koji prevazilazi društvene okolnosti i epohe:

,,Prvi maj je zahtevao osmočasovno radno vreme. Ali čak i kada ovaj cilj bude postignut, Prvog maja se ne treba odreći. Sve dok borba radnika protiv buržoazije i vladajuće klase postoji, sve dok svi zahtevi ne budu ispunjeni, Prvi maj će biti godišnja ekspresija ovih zahteva. I, kada bolji dani osvanu, kada radnička klasa osvoji svoje izbavljenje, čovečanstvo će verovatno i dalje proslavljati Prvi maj u slavu gorkih borbi i mnogih patnji prošlosti”. (prim. prev)

Borbe radničke klase, nažalost, još uvek nisu gotove, niti se potpuno izbavljenje nazire u skorijoj budućnosti, ali Prvi maj ostaje kao podsetnik — koji nam je preko potreban — da se na diskriminaciju, nepravde i nepropisan tretman ne treba okrenuti na drugu stranu. Borba za radnička prava i jednakost ostaje jednako važna kao i pre dva veka. 

Izvor naslovne fotografije: Freepik