Više od dve milijarde tona — to je količina otpada (i to samo čvrstog otpada!) koji sveukupni ljudski rod proizvodi svake godine. Ova brojka će se, po svemu sudeći, popeti na čak četiri milijarde tona do 2050. godine, ukoliko ne napravimo značajne promene u načinu na koji se odnosimo prema planeti.
Od ove brojke, čak 50 miliona tona čini elektronski otpad, a od toga tek 20% biva reciklirano. Ostatak, pogađate, završava na deponijama, biva zapaljeno ili drugačije neadekvatno uništeno. Tako se dolazi do direktnog zagađivanja životne sredine na svim nivoima putem vazduha, vode i zemljišta.
Ali pre nego što otkrijemo zastrašujuće podatke uticaja elektronskog otpada na životnu sredinu, i podcrtamo važnost njegovog recikliranja i adekvatnog odlaganja, da prvo objasnimo šta to elektronski otpad podrazumeva.
Šta je elektronski otpad?
Elektronski ili e-otpad podrazumeva električne ili elektronske proizvode koji se odbacuju usled zastarelosti, zamene novijim uređajima, kvarova i ostalih faktora. On obuhvata neke od sledećih proizvoda:
- Belu tehniku poput mašina za pranje sudova i veša i električnih šporeta
- IT opremu, poput laptopova, telefona, tableta, monitora, slušalica, štampača i tastatura
- Potrošačku opremu, poput video kamera, lampi, stajlera za kosu, epilatora i sličnog
- Male kućne aparate, poput usisivača, tostera i pegli
- Ostale proizvode, poput kablova, medicinske opreme, igračaka i baterija — preko 11 miliona tona korišćenih litijum-jonskih baterija će biti bačeno do 2030. godine.
Kako elektronski otpad utiče na životnu sredinu
Vrednost e-otpada je ogromna. Studije procenjuju da ona dostiže čak 55 milijardi evra, što je tri puta više od godišnje novčane vrednosti koju generišu rudnici srebra. Zapravo, u toni mobilnih telefona se nalazi 100 puta više zlata nego u toni rude zlata.
Šta ovo znači? Jednostavno rečeno, reciklaža e-otpada bi dozvolila enormnu upotrebu već dostupnih materijala i smanjila potrebu za utroškom novih resursa. Tako bi se proizvelo značajno manje ugljen-dioksida i redukovalo zagađenje vazduha, a da i ne govorimo o otpustu štetnih hemikalija prilikom paljenja elektronike i njene razgradnje u zemljište.
Elektronski otpad, naime, sadrži opasne, toksične materije, poput dioksina, olova i žive, koje se paljenjem ili raspadanjem otpuštaju u atmosferu i time ugrožavaju zdravlje planete i svih živih bića na njoj. Unošenje toksina u organizam putem vode, vazduha i hrane, kao i sveopšta izloženost opasnim materijama, može dovesti do čitavog niza respiratornih tegoba i bolesti, ugrožavanja imuniteta, promena ponašanja, različitih vrsta kancera i mnogih drugih zdravstvenih problema.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) takođe upozorava da elektronski otpad može imati stravične posledice po zdravlje trudnih osoba i dece. Deca su naročito u opasnosti od opasnih materija e-otpada, a naročito zato što obično rade na deponijama. Procenjuje se da je čak 16.5 miliona dece radilo u industrijskom sektoru 2020. godine, a to je podsektor upravljanja otpadom.
Dobra vest je da su neke zemlje načinile korake ka većoj reciklaži e-otpada. Japan, Južna Koreja i Estonija prednjače. Ipak, potrebno je mnogo ozbiljnije, šire i brže prići ovom problemu, naročito u zemljama koje generišu najviše otpada na svetu, kao što su Sjedinjene Američke Države. U 2022. godini, tek 22% od 62 miliona elektronskog otpada je reciklirano, i mada postoje regulative koje se unapređuju u ovu svrhu, svet i dalje kaska za adekvatnom primenom.
Šta možemo da učinimo po pitanju e-otpada?
Procenjuje se da trenutno na svetu ima mnogo više elektronike nego ljudi — od 25 do 50 milijardi uređaja se proizvede na godišnjem nivou. Nije teško pretpostaviti gde većina ovih — suvišnih — uređaja završi.
Ujedinjene Nacije elektronski otpad nazivaju cunamijem, s obzirom na brzinu kojom raste svake godine i razarajući efekat koji ima na planetu. I zaista, kao cunami, e-otpad bi mogao da nas košta života, razarajući ekosisteme na koje se oslanjamo za osnovne potrebe.
Kako bi se ovi efekti predupredili, ali i sanirali, budući da je ljudski rod već probio određene limite zagađenja planete, potrebno je da, na prvom mestu, povećamo svest svake individue o uticaju e-otpada na životnu sredinu. Adekvatnom edukacijom, društvo može početi odgovornije da koristi resurse, ne kupujući proizvode bez potrebe i direktno smanjujući potražnju koja utiče na povećanu proizvodnju tehnologije.
Edukacija, zatim, može uticati na ljude da odgovornije raspolažu sa elektronskim otpadom i kupuju samo kod kompanija koje se odnose odgovorno prema životnoj sredini. Tako se vrši pritisak na brendove da posluju transparentnije i optimizuju svoje otpadne procese.
Regulacija elektronskog otpada mora biti zasnovana na sveukupnom, zajedničkom društvenom trudu kako bi bila uspešna — a njena uspešnost utiče na dobrobit svih nas. Prenamena e-otpada u svrhu ekstrakcije već postojećih resursa i njihove upotrebe za nove proizvode je značajno ekonomičnija od dobijanja elektronskih sastojaka od nule. U ovom procesu se koristi manje energije, a ispušta se i manje toksičnih gasova i eliminišu se deponije koje zagađuju zemljište, a samim tim i vazduh i vodu.
Uostalom, nesavesno bacanje elektronike čini se besmislenim u trenutku kada se planeta Zemlja bori i sa stravičnim posledicama klimatskih promena uzrokovanih zagađenjem, i sa nedostatkom resursa. Zašto bismo rizikovali naše zdravlje i opstanak nesavesnim odlaganjem elektronskog otpada, kada ga možemo korisno prenameniti?
Razmislite samo o ovom podatku — elektronski otpad trenutno može sadržati i do 7% sveukupnog svetskog zlata. Da li nam pada na pamet da bacimo nakit na isti način kao i elektroniku?
Izvor naslovne fotografije: Freepik
MOŽDA VAM SE SVIDI
Cveće koje se sadi u jesen za raskošnu prolećnu baštu
Posledice masovnih otkaza u industriji igara
