Reciklaža tekstila bi značajno smanjila zagađenje životne sredine, ali zahteva unapređenje

Statista predviđa da će se između 2024. i 2029. godine potrošnja na odeću i obuću u Evropi povećati za preko 16%, odnosno čak 112 milijardi dolara, i ukupno iznositi do 800 milijardi dolara. U isto vreme, količina tekstilnog otpada po jednom stanovniku ili stanovnici je već 2022. godine iznosila šest kilograma u Belgiji, pet u Holandiji, četiri u Luksemburgu i Francuskoj, i tako dalje.

Ne deluje vam da je to previše? Samo Belgija broji preko 11 miliona stanovnika i stanovnica, što nas, uz prostu računicu, dovodi do 66 hiljada tona tekstilnog otpada godišnje u jednoj evropskoj zemlji. Da ne spominjemo da je ova brojka za Kinu 20 miliona tona a Ameriku 17 miliona tona.

Zašto nam je onda potrebno još odeće, i šta se dešava sa svim tim tekstilnim otpadom? Nažalost, globalne računice nam govore da se godišnje generiše 92 miliona tona tekstilnog otpada, od čega 57% završi na deponijama a 25% biva upaljeno. Tako se otpad, velikim delom baziran na plastici, ili razgrađuje (uz toksični trag) decenijama i stotinama godina, ili se njegova toksičnost otpušta direktno u atmosferu.  

I pored ogromnog negativnog uticaja modne industrije na životnu sredinu, samo 8% stare odeće se ponovo koristi a tek 10% biva reciklirano. Dobra vest je što je Evropa napravila plan akcije za cirkularnu ekonomiju, koja se fokusira na preraspodelu i preupotrebu korišćenih materijala umesto (ili sa smanjenjem) linearne, jednokratne upotrebe neobnovljivih resursa. Masovna reciklaža tekstila, međutim, još uvek ostaje na nivou sna čije nam je ispunjenje preko potrebno.

Kako bi masovna reciklaža tekstila pomogla u smanjenju negativnog uticaja modne industrije na okruženje?

Dok je odeća na bazi sintetike problematična zbog ogromnog korišćenja neobnovljivih resursa, visoke emisije štetnih gasova i duge razgradnje sa toksičnim tragom, odeća od prirodnih materijala koristi mnogo prirodnih resursa i sa sobom nosi pojačano zagađenje zemljišta kroz procese kao što su hemijski tretmani zemljišta protiv korova. U tom smislu, najbolja praksa za planetu Zemlju bi bilo smanjenje proizvodnje nove odeće, što bi masovna reciklaža omogućila. 

Veći nivo reciklaže odeće na globalnom nivou bi redukovao potrebu za proizvodnjom potpuno novih materijala. To bi direktno smanjilo korišćenje prirodnih resursa, emisiju štetnih gasova tokom procesa i zagađenje zemljišta pesticidima, herbicidima i ostalim hemijskim preparatima. Osim toga, reciklaža tekstila dozvoljava proizvodnju i nove odeće i novih predmeta za druge industrije, poput kuhinjskih krpa i auto patosnica. 

Ipak, reciklaža tekstila ostaje nedovoljno ustaljena praksa iz više razloga, a primaran je njena kompleksnost. Većina reciklaža su i dalje mehaničke, jer je tehnologija za ove procese i dalje nedovoljno razvijena, te se malo recikliranih materijala zapravo koristi za pravljenje nove odeće, a više za proizvode ,,niže vrednosti”. Dosta materijala i otpadne tokom procesa. Kao dokaz tome stoji podatak da se tek 1% celokupne količine tekstilnog otpada preradi u novu odeću, najviše zbog izazova koji postoje u samim reciklažnim sistemima.

Zato je pored recikliranja veoma važno uvesti i druge prakse, od kojih bi neke same po sebi pomogle i procesu reciklaže. Pažljiv odabir materijala za proizvodnju odeće bi, na primer, olakšao proces recikliranja, jer je značajno lakše preraditi jednorodne materijale nego mešavinu materijala od kojih svaki zahteva poseban način obrade. Pre svega, međutim, potrebna su veća ulaganja u nove tehnologije recikliranja koje bi omogućile veću efektivnost procesa.

Zašto reciklaža tekstila ne bi trebalo da bude jedina dobra praksa ka održivijoj budućnosti

Brza moda, kako ime i nagoveštava, svojim niskim cenama i promenljivim trendovima podstiče pojačanu tražnju i potrošnju kod stanovništva, čime se stvara naizgled neraskidivi krug pojačane proizvodnje i odbacivanja odeće. Zato reciklaža tekstila, koliko god bila plodonosna, ne može samostalno rešiti problem negativnog uticaja mode na životnu sredinu.

Dobra vest je da to stavlja dosta moći u ruke svih nas. Dužom upotrebom odeće i njenom redovnom popravkom, kupovinom već korišćenje odeće u dobrom stanju (second hand, druga ruka, prim. prev) ili kvalitetnije odeće koja duže traje, kao i generalnim smanjenjem kupovine nepotrebnih odevnih predmeta, možemo značajno smanjiti loš uticaj mode na okolinu. 

Važno je naglasiti, međutim, da najrazvijenije zemlje sveta, a samim tim i najbogatije individue u njima, generišu značajno više tekstilnog otpada nego siromašnije zemlje i njihovo stanovništvo. To znači da je potrebno izvršiti veći pritisak na brzu i luksuznu modu, i način na koji se ona predstavlja i koristi u najvišim krugovima društva, od holivudskih zvezda preko modnih magazina do svih ostalih medija.  

Naposletku, kao što smo spomenule, pažljiv odabir materijala za proizvodnju odeće, ali i ekološki-orijentisan proces dobijanja materijala i odeće bi napravio veliki pomak. Proizvodnja organskog pamuka bi, na primer, smanjila emisiju štetnih gasova čak 46%, a uzgajanje konoplje za odeću bi zahtevalo 50% manje vode i pesticida nego uzgajanje pamuka.

Izvor naslovne fotografije: Freepik