Dok oblačite najnoviju majicu koju ste naručili ili naručile sa sajta omiljene radnje na internetu, da li razmišljate o tome odakle je potekla i koliko je koštala — ne vaš novčanik, već planetu? Prema najnovijim podacima, većina ljudi, izgleda, ne promišlja mnogo o čestoj kupovini odeće, a naročito ne oni iz najviših slojeva društva.
Statista nam govori da će modna industrija dostići profit od preko 880 milijardi dolara ove godine, i to velikim delom zbog pojačanog konzumerizma. Sa pojavom brze mode, odeća je postala pristupačnija za veći broj ljudi, ali i promenila način na koji posmatramo odeću, skraćujući trajanje trendova.
Tako se došlo do navike brze zamene i bacanja odeće, pri čemu se jedan komad odeće nosi samo od 7 do 10 puta pre nego što se u potpunosti odbaci, što je 35% kraći životni vek jednog odevnog predmeta nego pre 15 godina. Najbogatiji ljudi među nama, naime, najviše su odgovorni za brzu konzumaciju odeće, generišući čak 20% više otpada nego najsiromašniji članovi i članice društva, te se dizajnerska moda, naspram brze mode, ne može smatrati izuzetkom u ovoj računici.
Ali, zašto su ovi podaci toliko važni? Šta se dešava prilikom proizvodnje odeće i njenog neprestanog menjanja i bacanja? Kroz 9 zastrašujućih činjenica vam otkrivamo uticaj mode na životnu sredinu.
Poliesteru, spandeksu, akrilu i najlonu treba od 20 do nekoliko stotina godina da se razgrade
Kao veoma otporni i jeftini, tekstilni materijali na bazi sintetike su činili čak 67% ukupne proizvodnje tekstila u 2023. godini, od čega je 57% činio samo poliester. Ovim materijalima je potrebno dugo vremena da se u potpunosti razgrade, što ih čini štetnim po životnu sredinu.
Veoma je važno naglasiti i razliku između kompostabilnih i biorazgradivih materijala. Dok se kompostabilni materijali u potpunosti razgrađuju i za sobom ostavljaju trag pun nutritijenata koji je dobar za zemljište, poput ljuske od jajeta ili kore od banane, biorazgradivi materijali tokom razgradnje za sobom često ostavljaju toksični trag.
Neke vrste sintetičkog tekstila koji za sobom ostavljaju toksični trag uključuju:
- Najlon, od koga se često prave jakne i druga zimska odeća — potrebno mu je od 30 do 50 godina da se razgradi
- Poliester, od koga se izrađuju sve vrste odevnih predmeta — potrebno mu je od 20 do preko 200 godina da se razgradi
- Akril, od koga se najčešće prave džemperi — može da stoji u prirodi stotinama godina pre nego što počne da se razgrađuje sam od sebe u dodiru sa elementima iz okruženja
- Spandeks, koji se često koristi da odeći poput haljina i helanki da elastičnost — nije poznato koliko dugo mu je potrebno da se razgradi, budući da u prirodi ne postoji nešto što mu može naneti dovoljno štete
Na ovim primerima se možda i najjasnije, na prvi pogled, vidi uticaj mode na životnu sredinu. Budući da je plastici potrebno toliko vremena da se razgradi, ona mnogo dugo otpušta mikroplastiku i nanoplastiku, sićušne čestice koje putem vode dolaze do zemljišta i nalaze put do hrane za sva živa bića na zemlji. Tako one postaju deo ishrane ljudi i životinja, eventualno dospevajući i do unutrašnjih organa — a, kako istraživanja pokazuju, mikroplastika negativno utiče na naš, ali i životinjski, imunološki sistem, te može biti odgovorna za čitav niz zdravstvenih tegoba.
35% mikroplastike u okeanu dolazi od materijala koje koristi brza moda
Štetnost materijala na bazi plastike se ne zasniva samo na njihovoj ekstremno sporoj razgradnji. Poliester je, na primer, veoma otporan na mrlje i bolje podnosi česta pranja, ali isto tako ispušta teške metale, toksične hemikalije i čestice mikroplastike u otpadne vode, koje na kraju opet završe u prirodi.
Prema istraživanjima, oko pola miliona tona mikrovlakana plastike dopire do okeana samo putem pranja tekstila poput poliestera, najlona i akrila. Neki podaci nagoveštavaju i da pranje odeće samo jedne mašine napunjene od mešavine ova tri materijala može da ispusti čak 700,000 čestica mikroplastike.
Ali problem nisu samo individualni domovi. Tokom proizvodnje i uništavanja ovih materijala, značajna količina mikroplastike i ostalih toksičnih materija i metala nađe svoj put do vode i zemljišta. Neadekvatno deponovanje otpada, kako vode tako i samih tekstilnih proizvoda, značajno uvećava količinu mikroplastike koja dospeva u naše okruženje. Tako proračuni sugerišu da se čak 14 miliona tona mikroplastike nalazi na dnu okeana, a da se tome svake godine doda novih 1.5 miliona tona.
Modna industrija je odgovorna za proizvodnju 20% otpadnih voda
Osim što proizvodnja tekstila uvećava ispuštanje mikroplastike u okruženje, ona je odgovorna i za generisanje čak 20% celokupne količine otpadnih voda na svetu. Otpadnim vodama smatramo onu vodu koja je prošla kroz tehnološke procese obrade, te je puna hemikalija i više nije adekvatna za bilo kakvu upotrebu, uključujući i za otpuštanje u prirodu.
Samo zamislite obojenu vodu kroz koju se provlači tekstil, punu toksičnih hemikalija, kako natapa zemlju iz koje bi trebalo da raste vegetacija. Istraživanja nam govore da je u ovakvoj vodi pronađeno čak 72 vrste toksičnih hemikalija.
Brza moda iskorišćava 1.3% svetske nafte
Modna industrija se u velikoj meri oslanja na neobnovljive resurse, kao što je nafta. Izveštaj iz 2021. godine nam govori da ona koristi čak 1.3% celokupne ekstrakcije nafte na svetu, što je više nego što koristi cela Španija godišnje.
Proizvodnja poliestera, koga smo pominjale gore kao jedan od materijala koji se najviše koristi za izradu odevnih komada, dobija se najvećim delom iz nafte, prirodnog i neobnovljivog resursa. Po nekim proračunima, trenutno se svake godine koristi oko 342 miliona buradi nafte za proizvodnju tekstila na bazi plastike. Takvom vrtoglavom upotrebom, kojoj doprinose i ostale industrije, čovečanstvo bi moglo doći do maksimalne upotrebe nafte već 2030. godine.
Modna industrija je odgovorna za 10% celokupnog godišnjeg ugljeničnog otiska
Istraživanja nam govore da je modna industrija među top tri zagađivača životne sredine, budući da je odgovorna za čak 10% celokupnog svetskog ugljeničnog otiska svake godine. Ugljenični otisak je naziv koji se koristi da označi količinu ugljen dioksida nastalog usled aktivnosti jednog entiteta, najčešće države, industrije ili različitih vrsta kompanija. To je onaj gas o kome se najčešće govori kada se raspravlja o zagađenju vazduha i njegovom efektu na zdravlje čoveka.
Modna industrija, naime, proizvodi 1.2 miliona tona ugljen dioksida svake godine, što je, na primer, više nego što je bio čitav ugljenični otisak Francuske, Nemačke i Engleske zajedno u 2018. godini. Zašto dolazi do tako velike emisije štetnih gasova? Dovoljno je setiti se koliko je miliona buradi nafte potrebno za proizvodnju poliestera svake godine. Ekstrakcija ovih fosilnih goriva, kao i njihova prerada u upotrebljive materijale, zahteva veliku emisiju štetnih gasova, a to je samo jedan deo proizvodnog procesa.
Modne kompanije koriste čak 79 triliona litara vode na godišnjem nivou
Dok preko 1 milijarde ljudi nema pristup svežoj vodi, a dve trećine svetske populacije bi moglo da se suoči sa nestancima vode već ove godine, da li znate koliko je vode potrebno da se proizvede jedna pamučna majica? Oko 2,700 litara. Za odraslu osobu, ova količina vode je dovoljna za piće tokom više od dve godine!
Modna industrija je, naime, jedan od glavnih potrošača vode na svetskom nivou, sa 79 triliona litara vode potrošenih svake godine.
92 miliona tona tekstilnog otpada završava na deponijama svake godine
Ako se 150 milijardi odevnih predmeta proizvede svake godine — 20 po osobi — logično dolazimo do brojke od 30% neprodate robe. A budući da ljudi kupuju mnogo više odeće nego što im je zaista potrebno, 50% od ove odeće se nikada zaista ne obuče. Gde onda završava sva ta nekorišćena i odbačena odeća?
Glavno odredište su, nažalost, deponije. Čak 92 miliona tona tekstilnog otpada se nađe na deponijama — ili biva upaljeno, što doprinosi još većoj emisiji štetnih gasova — svake godine. Ako ne možete da pojmite ovu brojku, samo zamislite jedan standardni kamion za otpad — toliko odeće se odlaže na deponije ili pali svake sekunde!
Globalna emisija štetnih gasova modne industrije će se povećati 50% do 2030. godine
Dok se u svetu sve više govori o načinima na koje države i kompanije mogu smanjiti emisiju štetnih gasova, da bi se globalni porast temperatura zaustavio na povećanju od 1.5 stepeni Celzijusa, modna industrija značajno odstupa od ovakvih planova. Prema istraživanjima, ako nastavi ovim tempom, ona će generisati čak 50% više štetnih gasova do 2030. godine.
Ako se ne preduzmu nikakve mere za predupređivanje, modni sektor će generisati 2.7 milijardi tona ekvivalenta ugljen dioksida. Od ove cifre, 70% štetnih emisija dolazi iz faze proizvodnje, 10% iz transporta i prodaje a 20% iz same upotrebe proizvedenih dobara. Ovo ukazuje da sama proizvodnja odeće i njena distribucija nisu jedini procesi koji ugrožavaju životnu sredinu. Veoma je važno i kako se kasnije koristi kupljena oduća.
U zaključku, ako želimo da smanjimo emisiju štetnih gasova, limitiramo globalni porast temperature na 1.5 stepeni Celzijusa i postignemo ugljeničnu neutralnost, potrebno je da promenimo način na koji proizvodimo, kupujemo i koristimo odeću. Modna industrija je, u svom sadašnjem obliku, u potpunosti neodrživa, i potrebne su joj značajne promene.
Izvor naslovne fotografije: Francois Le Nguyen/Unsplash
MOŽDA VAM SE SVIDI
Problem zvani self-help literatura
