Pre ručka, ukućani čestitaju jedni drugima Božić, rečima: „Mir Božji, Hristos se rodi“, a veruje se da je to trenutak kada se i posvađani mire.
Bliži nam se najveći hrišćanski praznik, rođenje Isusa Hrista, Božić. Božić proslavljaju svi hrišćani i sve hrišćanke u krugu porodice, ali se običaji oko praznika Hristovog rođenja mogu razlikovati od kraja do kraja, čak i kod pravoslavnih hrišćana.
Zašto se datum proslavljanja Božića razlikuje među hrišćanskim zajednicama?
Pre nego što se pozabavimo običajima, da odgovorimo na jedno važno pitanje koje često stvara zabunu — zašto se pravoslavni Božić proslavlja 7. januara, a katolički 25. decembra? I zbog čega neke pravoslavne hrišćanske zajednice ipak proslavljaju ovaj praznik 25. decembra, na isti dan kada i katoličke?
Srpska pravoslavna crkva Božić proslavlja prema starom, Julijanskom kalendaru, dok katolička crkva Božić proslavlja prema Gregorijanskom kalendaru. Na oba kalendara, primetićete, datum je zapravo 25. decembar (a ne 7. januar). Razlika između ova dva kalendara je u 13 dana.
Gregorijanski kalendar (novi kalendar) uveo je papa Grgur XIII u 16. veku. On je zapravo modifikacija Julijanskog, njegova sinhronizacija i usaglašavanje sa planetarnim kretanjima 16. veka.
Kako godina traje 365 dana i 6 sati, kroz vekove je došlo do ,,kašnjenja” kalendara u odnosu na kretanje planete. Kako bi se taj problem rešio, ,,dodati” su dani razlike da bi se kalendar sinhronizovao sa kretanjem Zemlje oko Sunca (ko kaže da su vera i nauka toliko različite?). S obzirom da je Gregorijanski kalendar uveden nakon šizme 1054. godine (podele crkve na pravoslavnu i katoličku) ovaj kalendar je usvojila samo katolička crkva, dok je pravoslavna ostala verna Julijanskom kalendaru (starom kalendaru).
Međutim, neke pravoslavne države, poput Grčke, Bugarske i Rumunije, ipak slave Božić 25. decembra. Da li je to zato što su one prihvatile novi ,,gregorijanski” (ili kako ga često nazivaju ,,zapadnjački”) kalendar? I ne baš. Zapravo, ove zemlje od 1924. godine vreme računaju po ,,revidiranom” julijanskom kalendaru urađenom na predlog naučnika Milutina Milankovića, poznatijem kao ,,Milankovićev kalendar”. Taj kalendar se smatra najsavršenijim do sada napravljenim kalendarom i trenutno se poklapa sa Gregorijanskim, ali će kroz nekoliko stotina godina doći do razlike i Gregorijanski će morati da se menja.
Iako je ovaj kalendar osmislio naš poznati naučnik, u srpskoj pravoslavnoj praksi on nikada nije zaživeo. (Više o nedoumicama u vezi sa Božićem i anegdotama o ovom prazniku možete pročitati u knjizi ,,Istorijski zabavnik 1 i 2”, ili na portalu www.istorijskizabavnik.rs)
Kada smo sa puta sklonili i sklonile kalendarske nedoumice i začkoljice koje često neosnovano dele svet na pravoslavni i katolički, istočno i zapadnohrišćanski, možemo se posvetiti običajima, koje svi i sve mnogo više volimo.
Badnjedanski i božićni običaji
Badnjedanski i božićni običaji čine jedinstvenu celinu. To njihovo jedinstvo održava se i u narodnom govoru, gde se za dve povezane i neodvojive stvari govorilo da su „kao Badnji dan i Božić“. Osim toga, ova dva dana se uvek praznuju vezana.
Iako posvećeni Hristovom rođenju, narod je ova dva praznika tradicionalno proslavljao na način koji se teško može definisati i označiti kao hrišćanski. Većina badnjedanskih i božićnih običaja zasniva se na verovanju da tih dana počinje nova godina i na ubeđenju da je to trenutak koji je presudan za budućnost kuće i porodice u predstojećoj godini. Samim tim, blagostanje domaćinstva dolazi u prvi plan. Verovatno ste već čuli i čule čuvenu izreku ,,Šta budeš radio na Božić, takva će ti biti cela godina” i slično.
S tim u vezi, najznačajniji Božićni običaji zapravo se vezuju za sveto porodično drvo – badnjak.
Badnjak
Najpoznatiji običaj u vezi sa pravoslavnim proslavljanjem Božića je neizostavno unošenje badnjaka u kuću. Badnjak je mlada hrastova grana sa osušenim lišćem koja simbolizuje porodično ognjište i blagostanje.
Nekada je naš narod badnjaku pridavao posebnu pažnju i poštovanje, a što se može zaključiti i na osnovu zapisa koji svedoče o tome kako se nekada badnjak presecao.
Naime, po badnjak su u šumu išli nekada isključivo muškarci. Sekao ga je najčešće domaćin pre izlaska sunca, a pri tome se drvo nije smelo dodirnuti golom rukom. Pre nego što bi se otpočelo sa presecanjem badnjaka, domaćin bi mu se obraćao i čestitao praznik molivši ga da donese zdravlje i sreću porodici. Svedočenja kažu da se tom prilikom prinosio i neki vid žrtve — prosulo bi se na drvo žito ili kukuruz, a u nekim mestima badnjaku bi se poklanjao i kolač spremljen specijalno za taj dan (verovatno ste primetili i primetile da kupovni badnjaci često uz sebe imaju vezanu vreću ukrasa i žitarica).
Prema srpskoj narodnoj religiji, badnjak se uvek sekao sa istočne strane. Pri seči se vrlo pazilo da se drvo „ne muči“, pa se badnjak sekao u jednom potezu, ukoliko je moguće. Verovalo se da je dobar znak ukoliko Badnjak na mestu preseka ima „bradu“, odnosno antropomorfni oblik koji nalikuje nekom natprirodnom biću. Za badnjak se najčešće koristio hrast, alternativno cer ili bukva.
Kada bi se domaćin vratio iz šume, stavljao je badnjak uz kućni zid, ispod strehe. Tek sa prvim mrakom badnjak se unosio u kuću, a ukućani i ukućanke su svečano dočekivali i dočekivale ulazak domaćina sa badnjakom.
Badnjak se polagao na ognjište i to tako da mu deblji kraj bude okrenut ka zapadnoj strani, ili ponekad prema ulaznim vratima kuće. Pošto se badnjak položi, obavljali su se magijski rituali (koji su vezani za paganske običaje starih Slovena i predstavljaju spoj hrišćanskih verovanja i paganskih rituala). Badnjak se posipao pšenicom i polivao vinom, uz reči: ,,Ja tebe vinom i pšenicom, a ti mene svakim dobrom i napretkom“. Potom bi se badnjak palio.
Dok badnjak gori na ognjištu, svi ukućani moraju biti budni. Pretpostavlja se da je badnjak po tom bdenju i dobio ime. Trenutak pregorevanja badnjaka smatran je posebnim trenutkom i u vezi sa tim nalaze se brojna verovanja. Na primer, u nekim krajevima se verovalo da ako bi žena prva primetila kraj badnjaka, to znači da će biti više ženskih jaganjca u narednoj godini, i obrnuto, ako bi muškarac prvi video dogorevanje badnjaka, više bi bilo muških jaganjca.
Međutim, koji je značaj hrasta u srpskim običajima? U domaćoj tradiciji, drvo hrasta je oduvek bilo simbol snage i oko sebe nosilo jedan sakralni element. Ta tradicija starija je od hrišćanske, odnosno svoje poreklo vuče još iz praslovenskih verovanja. Prema slovenskim verovanjima, hrast je sveto drvo i često je simbolizovao snagu i dugovečnost.
Treba imati u vidu da uglavnom nijedna praksa nije i ,,jedina”, kada se radi o bilo kom običaju, pa i o običajima vezanim za sečenje i paljenje badnjaka. Prema nekim verovanjima, Badnjak se seče uoči Božića, odnosno na Badnji dan, a prema nekim drugim, domaćin ide da seče Badnjak na svetog Ignjata (2. januara), a Badnjak ostaje u kući do Malog Božića, odnosno do Pravoslavne nove godine (14. januar). Ostali običaji nalažu paljenje badnjaka na Badnje veče, negde uz različite obredne povike poput ,,koliko varnica, toliko parica” i slično.
Paljenje badnjaka je, kao što je gore pomenuto, netipično za hrišćansku tradiciju, koja poriče svako prinošenje žrtve. Posebno je javno paljenje badnjaka atipično za hrišćanske običaje. Međutim, danas se ova svetkovina toliko ustalila de se, iako mimo kanona, ona održava svake godine i u dvorištima crkava, a često u njoj učestvuju i sveštena lica.
Pa tako, ukoliko želite da vidite najveću ,,lomaču” od vremena lova na veštice, možete posetiti Hram Svetog Save na Badnje veče, gde nećete samo videti najveću vatru, već i često ispod nje podmetnutu konstrukciju koja uključuje gume i plastiku, a koja pored toga što nije uobičajeno hrišćanska, nije ni zdrava, da ne govorimo o ekološkoj osvešćenosti. Ekologiju, svakako, tokom praznika, između paljenja badnjaka, guma, petardi i vatrometa, svi i sve zaboravimo.
Proslavljanje Božića
Božić je, uz Vaskrs, najveći hrišćanski praznik. Božić se u srpskom narodu istorijski slavio tri dana, a prvi dan je i bio i ostao najvažniji. U vreme Božića nije bilo poželjno raditi, ali se verovalo da neke poslove baš tada treba započeti kako bi bili uspešni i kako bi čitava godina bila uspešnija i bogatija.
Ogromna pažnja prilikom samog dana proslavljanja Božića bila je usmerena ka pripremanju bogate praznične trpeze. Pre ručka, ukućani i ukućanke su čestitali i čestitale jedni i jedne drugima Božić, rečima: ,,Mir Božji, Hristos se rodi“, a veruje se da je to trenutak kada se i posvađani mire.
Tokom Božića, praznična trpeza se nije sklanjala i pospremala, budući da je ona simbolizovala buduće blagostanje. Poseban značaj u bogatoj trpezi imalo je božićno pečenje, i za tu priliku se klala svinja ili ovca, u zavisnosti od kraja. Za tu priliku se birala posebna životinja, a prema verovanju, vodilo se računa da bude bela i bez nekih telesnih nedostataka. Verovalo se da božićnu pečenicu prvo mora da proba domaćin kuće, a onda i ostali ukućani i ostale ukućanke.
Česnica
Pored pečenja, božićni kolač, odnosno česnica, ima posebno mesto i simboličnu ulogu. Poreklo naziva ,,česnica” dolazi od ruske reči ,,часть” što znači ,,deo”, jer svako dobija deo.
Prema nekim običajima, česnica se mesila od pšeničnog, a ponegde i projinog brašna, bez soli i sa vodom koja se donosila pre izlaska sunca. Ona je ukrašavana raznim simbolima i u nju se se ubacivali novčić, jaram, čekić, žitno zrno, ljuska od jajeta i slično. Česnica se lomila za vreme ručka, a svako bi za stolom dobio po jedan komad, a prema onome što bi ukućanin ili ukućanka u njoj pronašao ili pronašla, predviđalo se kakva će mu ili joj biti sudbina tokom godine.
U nekim drugim krajevima, česnica se pravi od lisnatog testa, negde sa kupusom (čuveni kupusnik), a u Vojvodini često i kao slatki kolač u različitim oblicima. Zajedničko za sve česnice je novčić ili neki drugi vredan predmet, koji bi dobitniku ili dobitnici doneo sreću, bogatstvo i blagostanje, a koji domaćin otkupljuje nazad simboličnim darom. Takođe, ponegde se ona delila na Badnje veče, nekad za božićni doručak, a najčešće uoči već pomenutog božićnog ručka.
Položajnik
Na sam dan Božića, prema verovanju se očekivao dolazak nekog božanskog, svakako natprirodnog bića. On se dočekivao sa velikim nestrpljem, a ukućani i ukućanke bi ulagali i ulagale veliki trud da ga dočekaju kako dolikuje. U nekim krajevima su se, kako piše Dušan Bandić u ,,Narodnom pravoslavlju” i ,,Narodnoj religiji Srba u 100 pojmova”, božanskom biću obraćali i pozivali ga za sto: „Hajde Bože (ili Božiću) da večeramo“.
Taj dolazak ilustrovan je u liku položajnika, prve osobe koja na Božić ulazi u kuću. Položajnik je mogao da bude i namernik, ali se najčešće unapred birao. Po pravilu se ta uloga namenjivala odraslom muškarcu, a ponekad i muškom detetu, mada su zabeleženi slučajevi da je, na primer, u Istočnoj Srbiji položajnik bila i žena, odnosno devojka.
U Homolju je postojala izreka: „Kakav ti je položajnik, takva ti je i godina“. Položajnik se posebno pripremao za taj čin, pa je tako zabeleženo da on nije smeo ništa da jede pre nego što ode kod izabranog domaćina, i da se prvi put omrsi kod njega. Navodno je u putu do njegove kuće izbegavao sretanje i kontakt sa drugim ljudima, kako bi prvo domaćinu čestitao ovaj veliki praznik. Položajnik je sa sobom nosio i poklone koje će dati domaćinu, na primer polaznički kolač, vino, rakiju, pa i pšenicu kojom bi posipao ukućane. Danas je, međutim, došlo do varijacija u tom običaju, pa se sada položajnik čašćava i obasipa pšenicom.
Proslava Badnjeg dana i Božića na najbolji način ilustruje značaj narodne tradicije, običaja i verovanja i njihov snažan uticaj na religijsku bazu. Narodna verovanja su živa, dugotrajnija i, prožimajući svakodnevicu jednog naroda, dugovečnija od religija koje se poštuju. Osim što otkrivaju kulturu jednog naroda, ona pokazuju i njegovu kreativnost, posvećenost i inventivnost.
Srećne božićne i novogodišnje praznike želi vam Rezon Magazin tim!
MOŽDA VAM SE SVIDI
