Ako se neko pitanje iznova javljalo tokom gledanja filma ,,Orkanski visovi” (2026), onda je to da li Margot Robi (Margot Robbie) može da glumi u filmu koji nema luksuznu scenografiju i kostimografiju? Čini se da ne.
Opaske na stranu, film ,,Orkanski visovi” koji se ovih dana prikazuje na bioskopskim platnima se ,,potrudio” da dostavi novu perspektivu na poznatu priču. Možda je to učinio i previše, te je to i njegova najveća mana, što se tako srozao na površnu priču o ljubavi i neverstvu. I luksuznim efektima.
Film je prvi put prikazan 13. februara, bez sumnje podstaknut dobrim marketing timom i strategijom, budući da se mnogo radilo na promovisanju aspekta ,,strastvenosti” i ljubavne priče — osnovama za komercijalizovanje ,,Dana zaljubljenih”. Tako je film u samo nekoliko dana zaradio 13 miliona dolara, ali avaj, koliko god to delovalo veliko, u stvari je ništa u poređenju sa sumama koji filmovi zarađuju u vikendima otvaranja. Warner Bros., distributer ovog filma, predviđao je da će film zaraditi oko 40 miliona dolara u prva četiri dana.
Da li nesposobnost da se dostignu ovi ciljevi profita govori o vrednosti i kvalitetu filma? Ne nužno, jer znamo da mnogi dobri filmovi i serije zapravo prođu ispod radara publike iz više razloga. U slučaju filma ,,Orkanski visovi”, međutim, savršeno razumemo ukoliko je faktor razočaranja doprineo napuštanju poduhvata njegovog gledanja.
Film ,,Orkanski visovi” nosi naziv romana Emili Bronte, koji na kompleksan i slojevit način predstavlja život pred kraj 18. veka. U njemu, nasuprot uvreženim mišljenjima, okosnicu radnje ne čini ljubavna priča, već toksični odnosi likova odgajanih u svetlu dubokih klasnih i rasnih podela, te izrastanju novog ,,kapitalističkog” čoveka koji, u konfliktu sa svojom prirodom i nametnutim mu društvenim normama, izneverava sebe i nesposoban je da održi zdrave odnose.
Da nas ne shvatite pogrešno, adaptacije romana, ili prosto njima inspirisani filmovi i serije, ili druga umetnička dela, poput igrica, nisu dužni da prate priču od početka do kraja, od reči do reči. Zato postoji ono što zovemo umetničkom slobodom, i ona je dobrodošla, inače bismo iznova gledali i gledale sve što već znamo. Zato u bioskop nismo otišle sa sličnim očekivanjima.
Ipak, ono što zameramo filmu ,,Orkanski visovi” jeste odsustvo sadržajne kohezije, razvijenih likova, simbolike i, uopšte, jasnog smisla i poruke jednog dela. Sve ono što zapravo jedno uspešno umetničko delo čini onim što jeste.
BBC, naime, smatra da su ljudi mahom kritični prema ovom filmu jer su veliki fanovi i velike fankinje romana Emili Bronte, te previše fiksirani i fiksirane na to da priča mora biti ista. Ili da su romantizovali i romantizovale toksičan odnos glavne junakinje i glavnog junaka kada su čitali i čitale roman u srednjoj školi, pa ih groteskno prenaglašavanje istog danas zgražava.
Ali time BBC prenebregava jednu važnu činjenicu (i nipodaštava čitaoce i čitateljke): ,,Orkanski visovi” nikada nisu bili “samo” roman o jednom toksičnom odnosu. Štaviše, oni su to u najmanjoj meri. Socijalni milje, od kojih su najznačajnije klasne razlike i uštogljena društvena moralnost, pa s tim u vezi i degradacija likova posredstvom novog moćnog činioca — kapitala — ono je što ,,Orkanske visove” čini romanom vrednim čitanja. Bez toga, on je ostavljen bez glavne osnove koje uzrokuje radnju i motiviše likove.
Tako kada BBC kaže da je film ,,Orkanski visovi” zapravo ,,hrabra, seksi reinvencija” romana Emili Bronte, ostajemo zapitane da li smo gledali i gledale isti film. Da, adaptacija je možda hrabra u prikazu seksa i kostimografije (Ali, da li je, zaista, ako imamo u vidu napredak u pomeranju tabua u ovoj industriji? Da li hrabrošću zovemo to što neko samo prikazuje seks na otvoren način?). Kada je reč o njihovom kontekstualnom smeštanju, film prosto razočarava.
Film ,,Orkanski visovi” je pokušao da pokaze degradaciju i samodestrukciju likova, to mu se mora priznati. Ali milje ostaje prazan, pa se ove promene dešavaju u vakuumu. Fizičko i mentalno zlostavljanje roditelja se nameće kao uzrok povezivanja žrtava, ali ostaje u zaseni, ubrzo napušteno kao tek bledi obris neke zaboravljene motivacije.
Veza između dve izgubljene duše, na kojoj se toliko potencira, ostaje neprimetna za publiku. Ne može se opipati niti realistično osetiti, a stalne izjave ljubavi deluju kao preterano, očajničko sredstvo da se ova nepostojeća veza ustoliči. U tom smislu, tragičnost likova ne izaziva bes, tugu ili saosećajnost kod publike već — ono najgore što jedno umetničko delo može da izazove — ravnodušnost.
Zatim se preuzima druga ideja o otkrivanju seksualnosti, pa se i ona brzo napušta i preimenuje za ljubav. Pa se pozivamo na (površne) društvene odnose — kroz čitav niz (bespotrebne i prenaglašne) kostimografije — pa na ljubav, pa opet na strast.
Čini se kao da je film ,,Orkanski visovi” mnogo toga hteo, i sve po malo započeo, a ništa završio. Jedino se izrazito fokusirao na kvalitetne umetničke kadrove, koji uglavnom nose neku simboliku (ako se dosta potrudite da ih sve rastumačite), ali često nikako ne doprinose radnji. Sama uvodna scena se može nazvati onim nad čime se moderna industrija sadržaja zgražava — fluff (nepotreban sadržaj dodat radi povećanja broja reči). I zaista, u određenim trenucima (Koliko puta će zaista reći jedno drugom volim te?), deluje kao da se film nikada neće završiti.
Problem, dakle, nije u drugačijem pokušaju da se predstavi jedna priča, već u nedostatku njene dubine. Površnost karaktera i radnje je ono što košta film gledalačke pažnje, i, naposletku, kvaliteta. Ako je katarzično osećanje — ma kakvo ono bilo, jer katarza nije jednodimenzionalna — i dalje ono čemu umetnička dela streme, onda film ,,Orkanski visovi” nije uspeo u svom glavnom cilju. Negativni junak i negativna junakinja ne uspevaju da podstaknu saosećanje i osuđivanje istovremeno, što bi trebalo da je njihova najveća maestralnost, a tragični završetak više deluje poput oslobođenja od pitanja o poenti celokupne priče.
Ne treba zaboraviti da su i ,,prenamenjeni” likovi u ovom filmu nekako usput izgubili svoju svrhu. Tako Neli, koja u ovom delu s početka deluje kao karakter koji će dobiti svoju novu uzbudljivu priču, ostaje zaboravljena i služi samo podsticanju lažnog konflikta. Izabela, sa druge strane, gubi funkciju sprovođenja osvete i, mada postaje pseudo-okidač za trajnu degradaciju svesti i života glavne junakinje, nema nikakvu drugu svrhu ili dubinu sama za sebe. Njena karakterna izopačenost se daje pomalo kao ogledalo ,,poremećene” buržoazije, ali uglavnom egzistira u vakuumu. Kao da bilo koja psihološka motiviranost može postojati bez društvene podloge.
I na samom kraju, treba napomenuti da je film ,,Orkanski visovi” nekako uspeo da preuzme sve široko citirane Hitklifove rečenice i upotrebi ih u situacijama bez konteksta, te tako degradirao gradnju karaktera koji je još i ponajviše imao potencijala u ovoj adaptaciji.
Kada Hitklif kaže: ,,Nisam ti ja slomio srce, sama si ga slomila. I lomeći ga, slomila si moje” (prim. prev), odlazi nekoliko koraka, a onda se vraća i potencira ,,propast” time što ulazi u aferu sa Keti, ostajemo začuđene ispraznom upotrebom takve rečenice.
Da li će vam se, onda, ovaj film vise dopasti ako niste čitali i čitale roman Emili Bronte? Po našem mišljenju, ne, jer problem nije u tome da li adaptacija prati priču već kakvu priču sama donosi.
Ako vam se možda čini da smo odveć grube u svom pregledu filma, obavezno nam javite svoje utiske nakon što ga pogledate!
Izvor naslovne fotografije: Freepik
MOŽDA VAM SE SVIDI
Nedeljna ukrštenica #13
