Monolog Meri Šeli, autorke čuvenog romana ,,Frankenštajn”, ispunjava bioskopsku salu aluzijama na žensko trpljenje koje transcendira, nalazeći put u i zaposedajući telo mlade žene baš u trenutku dok se u njoj nešto ,,slama” pod muškim nasiljem. Dobro je! Ovo obećava novu perspektivu i ima toliko mnogo potencijala da se razgrana.
Ali avaj, 15 minuta, pola sata, pa i sat vremena investiranih u film The Bride (,,Nevesta”) demonstrira suprotno. I navodi nas da izađemo iz bioskopske sale više od pola sata pre kraja filma. Da, ova ocena rezultira iz nedovršenog gledanja — ali to govori dovoljno samo po sebi.
Film The Bride je inicijalno reklamiran kao ,,nova, drugačija predstava” dobro nam poznate priče o stvorenju sastavljenom od različitih delova ljudskog tela koje je oživljeno u jednoj epizodi naučne ,,igre boga”. Tako smo isprva očekivale da u njemu vidimo motive etičkih dilema, samo sa drugačijom perspektivom. To nije bio slučaj.
Osnovne informacije o ovom filmu govore da je reč o hororu i drami, ali mi smo se, iskreno, tokom celog filma pitale šta bi on zaista trebalo da bude? Čini se da je Megi Džilenhol (Maggie Gyllenhaal), producentkinja i direktorka filma, pokušala da napravi jedinstveni spoj psihološke drame, horora, mračne komedije i romanse. I u tome epohalno podbacila.
A kad samo pomislimo da je Warner Bros. uložio čak 90 miliona dolara u ovo! Bez sumnje, trebalo je finansirati zvučne i vizuelne efekte, kao i glumce i glumice poput Džesi Bakli (Jessie Buckley), Kristijana Bejla (Christian Bale), Džejka Džilenhola (Jake Gyllenhaal) i Penelope Kruz (Penélope Cruz). Istini za volju, međutim, njihov performans je zakazao, najblaže rečeno.
Džesi Bakli je u nekim trenucima uspela da donese solidnu glumu, ali Kristijan Bejl, od koga smo očekivale mnogo s obzirom na neke njegove sjajne uloge, poput American Psycho i Ford v Ferrari, potpuno nas je ostavio ravnodušnima svojom izvedbom naizgled kultivisanog čudovišta. Uistinu, možda umeće glume nije za osudu ovde, s obzirom da nije sasvim jasno šta bi karakteri trebalo da predstavljaju na prvom mestu.
U centru priče filma The Bride je, naravno, sama ,,nevesta”, odnosno devojka koju je naučnica oživela da bi se venčala sa usamljenim Frankenštajnom, čudovištem koje nosi ime svog stvoritelja i koje je uspelo da preživi preko 100 godina. Iz nekog razloga, ,,nevesta” je zaposednuta umrlom Meri Šeli koja prosijava tako što izgovara nasumične fraze u nasumičnim momentima, tako da se one ne mogu ni pratiti. U jednom trenutku, ,,nevesta” je pokajnica, u drugom revolucionarka, u trećem kriminalka. Kad ne zna šta da radi, ona se mahnito smeje, a kada zna da je Meri Šeli, ona poznaje i prošlost i sadašnjost i budućnost.
Namera producentkinje filma The Bride je jasna bar u stvaranju lika umrle devojke. Ona je ceo život trpela muškarce koji su joj govorili kako da se ponaša i šta da radi. Pa tako kroz nju Meri Šeli progovara: I would prefer not to! Fraza ,,Radije ne bih!” dolazi kao odbijanje života u svetu muškaraca, i ,,nevesta” postaje simbol otpora koji potpiruje žensku revoluciju na ulicama. Ovo dolazi nakon njenog monologa u salonu koji optužuje muškarce za zlostavljanje žena — te prosvetljuje prisutne žene.
Ali ne, nemojte misliti da je producentkinja odlučila da prati ovaj tok radnje i da mu da dublji značaj. To je samo usputna stanica u filmu koji se inače većinski fokusira na ostvarivanje odnosa Frankenštajna i njegove ,,neveste” — i seksualno i psihološki — i njihovom lutanju kroz gradove dok ,,slučajno” ubijaju ljude.
Uzgred budi rečeno, ne čini se da je producentkinja ijednog trenutka pomislila da problematizuje samu činjenicu da je žena stvorila ženu da bi nekome bila saputnica? Bez uvrede Džilenhol, ali ovo bi možda predstavljalo značajno bolju osnovu za dramu.
Najgorim od svega čini se to što određen deo kritike na ovo delo lepi etiketu ,,hrabrog feminističkog ludila”, te pokušava da ga uzdigne na nešto što nije. Ovo je štetno na više nivoa. Prvi je pokušaj da se neko delo okarakteriše kao dobro samo zato što nosi određenu političku poruku. Drugi je formiranje odbojnosti kod šireg auditorijuma prema delima koji se zaista na kvalitetan način bave feminističkim temama. Uostalom, zvati neko delo feminističkim samo zato što spominje određene teme je potpuna misklasifikacija. Najviše što film The Bride uspeva da postigne jeste da zagrebe površinu feminizma. Malim prstom.
U svojoj suštini, film The Bride ostaje u okvirima heteronormativnog narativa koji samo uspeva da zaliči na woke umetnost (svesnu društvenih nejednakosti), a onda, baš poput novih ,,Orkanskih visova”, snažnim vizualima i zvučnim efektima pokušava da pokrije nedostatak radnje. I razvijenih karaktera. I još mnogo toga.
Ne usuđujemo se da kažemo da je ovo svesna namera producentkinje, ali masovna proizvodnja ovakvih filmova u poslednje vreme ukazuje na šablon. Čime je on podstaknut, nećemo spekulisati.
The Guardian kaže da je film The Bride i ,,bizarna mračna komedija”. Mi se slažemo da je bizarna. Od mračnog vidimo efekte i pokušaj modernizovanja gotike kroz kostimografiju i scenografiju. Od komedije ne vidimo ništa.
Neko će reći da je ovaj pregled filma odveć surov, i on to možda zaista jeste. Ali dok ogromne produkcijske kuće nastavljaju da ulažu milione u filmove koji direktno štete samoj umetnosti i društvu za koje ova umetnost treba da preuzme odgovornost, kvalitetna ostvarenja ostaju u zaseni i ne uspevaju da prenesu poruku koja može doprineti društvu, na koji god način to bilo. Zato nam je potrebno da više i češće stvari zovemo njihovim imenom, a ne da robujemo izmišljenim i nametnutim trendovima.
Izvor naslovne fotografije: Anoushka Nag/Unsplash
MOŽDA VAM SE SVIDI
