U susret osmom martu, fundamentalnom prazniku za prava (radnih) žena, širom sveta održaće se marševi koji će podsetiti javnost da su žene, a sa njima i druge marginalizovane grupe, tu, da se bore i da ništa ne prepuštaju slučaju.
Dok se marševi pripremaju, simultano širom sveta ruše se prava žena, radnica/ka, kvir osoba, migranata/kinja. Govore, desničarske/liberalne/incel struje, da nam feminizam ne treba, da nekim osobama (migrantima/kinjama, trans osobama, radnicama/ima) nema mesta u feminističkom okviru.
One i oni koje i koji poznaju bar osnove feminizma znaju da su takve tvrdnje samo floskule, no znaju i da su opasne. Iz tog razloga, odlučile smo da napravimo presek trenutnog položaja marginalizovanih grupa kako bismo svima pomogle da ne upadnu u konzervativne diskurse određivanja feminističke borbe.
No, tekst nećemo koncipirati kao katalog pada ljudskih prava, već ćemo pokušati da damo realan uvid u trenutnu poziciju žena, ali i u borbu koja je odgovor na rušenje/oduzimanje prava. Uvid u sadašnji trenutak iz feminističkog ključa, posebno će nam definisati naše sagovornice sociološkinja i istraživačica Hristina Cvetičanin Knežević i aktivistkinja Jovana Petković LogiČavka.
Položaj marginalizovanih grupa
Od SAD-a i Zapada, preko Balkana, do Afrike i Azije, urušava se pozicija žena i devojčica: nedostupnost (i kažnjivost) legalnog abortusa, sakaćenje genitalija, ozakonjenje muškog nasilja, dečji brakovi i ekskluzivnost obrazovanja, jedni su od glavnih oblika nasilja. Do ovakvih situacija dolazi, između ostalog, i negiranjem i isključivanjem ženskog iskustva, pogotovo onog negativnog, što je skoro, primerice radi, u javnom prostoru uradio advokat Ivan Simić rekavši da silovanje u braku ne postoji, dok statistike govore drukčije.
Pored potrebe da se negira loša pozicija žena, tu je i insistiranje na imaginaciji feministkinja da se bore protiv vetrenjača i nečega ostavljenog u istoriji, čime se otvara mogućnost produbljivanja mizoginije. Istrajavanje ideje da je feminizam u stvari bitka za nešto već stečeno, može dovesti do banalizacije borbe u očima drugih, pogotovo onih kojima je najpotrebnija: radnica/ka, LGBTQIA+ zajednice i drugih manjina.
Dajući komentar na pojavu etiketiranja feminizma kao donkihotovskog, dok sa dva različita kraja sveta dobijamo informacije o (potencijalnom) rušenju osnovnih ljudskih prava, sociološkinja i istraživačica Hristina Cvetičanin Knežević je za Rezon Magazin dala suštinsku definiciju porekla takvih načela:
Apsurdnost negiranja feminizma danas leži u tome što se on proglašava nepotrebnim baš u trenutku kada su ljudska prava, i to ne samo žena, pod koordinisanim napadom. To nije istorijska anomalija, jer u periodima dubokih ekonomskih i političkih kriza, sistem koji puca po šavovima uvek traži krivca u nekom Drugom. A kada kapitalizam mora da se oslanja na ekonomiju rata i proizvodnju straha da bi opstao, fašizacija postaje način stabilizacije poretka.
Fašizam uvek proizvodi Drugog jer ne može sebe da pogleda u oči. Nekada su to bili Jevreji, Romi, osobe sa invaliditetom, LGBTQ+ zajednica, a danas su to ponovo svi oni, ali i žene. Zašto žene? Zato što čine polovinu planete i zato što kontrola nad njihovim telima znači kontrolu nad reprodukcijom, demografijom i budućnošću društva.
Oduzeti prava ženama znači disciplinovati čitavo društvo. Zato je „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud toliko i fascinantna, smeštena negde u izmaglicu između pitanja da li je reč o upozorenju ili proročanstvu. Zato je opasno kada se feminizam relativizuje ili ismeva, i ne, ovo nije kulturna rasprava sa drugačijim mišljenjem, ljudska prava nikad nisu predmet debate, ovo je politička strategija jer je napad na ljudska prava žena uvek uvod u širi napad na demokratiju. Zato ovo treba svih da nas se tiče, a ne samo žena.
U svemu tome, pojavljuju se i liberalne feministkinje i TERF-ice (Trans-Exclusionary Radical Feminist, feministkinje koje ne priznaju trans žene kao žene, i ne bore se za njihova prava), te doprinose daljem razdoru. S jedne strane, liberalne feministkinje svoju „borbu“ svode na radikalizaciju ideje lepote i status žena na poziciji moći, te zanemaruju prava radnica u različitim sferama, majki, žena sa invaliditetom.
S druge strane, TERF-ice odbijaju da feminističkoj borbi daju inkluzivnost ka trans ženama, definišući svoju „borbu“ isključivo na ideji pola kao ključnog faktora. Time formulišu pojam žene, slično patrijarhalnim načelima, prema ustanovljenoj shemi stereotipa, koje one pak pravdaju „biologijom“, dok konzervativni diskurs pogrešno pripisuju invaziji trans žena na (cis) žensko iskustvo (primer: „trudna tela“ u kapitalističkom smislu su mašine za rađanje, dok TERF-ice to pogrešno definišu kao istiskivanje ženskog iskustva iz rađanja zbog ekskluzivnosti ka trans i ne-binarnim osobama koje mogu da budu trudne).
Na internacionalnom nivou tek postaje teško ujediniti sve potlačene. Građanima i građankama koji/e nisu deo geopolitičkog Zapada postaje sve teže da se slobodno kreću planetom (EES u Evropskoj Uniji, ICE u SAD), dok nasilje na granicama i u pojedinim delovima sveta nesnosno raste. Posebno degradirajuće situacije među migrantima/kinjama i žrtvama rata i genocida doživljavaju upravo žene, radnice/ci i druge marginalizovane grupe koje od strane opresora ne bivaju posmatrane kao živa bića (jer ako tako ne gledaju svoje građanke/e, neće ni one koje nazivaju neprijateljima). Dok s druge strane, pritisci od strane policije i fašistički diskursi sprečavaju veći i internacionalniji otpor prema nasilju.
Govoreći o ranije pomenutom negiranju feminizma, aktivistkinja Jovana Petković LogiČavka zaokružuje internacionalni okvir ovog problema:
Nije redak narativ da smo mi, žene, „već dobile sva prava“ i da ako su se ispunili ti zakonski uslovi, onda potreba za feminizmom automatski nestaje. Ljudi koji tako razmišljaju automatski smatraju da nam feminizam nije potreban, da su muškarci učinili neku uslugu ženama time što su im dozvolili da one dobiju pravo glasa ili pravo na abortus i da treba da ućute i budu srećne sa tim što imaju. I to jeste apsurdno, jer izgleda da živimo u paralelnim realnostima. Ja živim u svetu gde je nasilje nad ženama svakodnevica, u kom god obliku to nasilje dolazilo, živim u svetu gde su muškarci počinioci tog nasilja. Oni žive u svetu gde su žene krive što ne žele budu sa njima, što biraju da li žele da rađaju, što nerviraju muškarce do te mere da ih pretuku i ubiju. Oni žive u svetu u kome je polazna tačka to da ženama baš i nije trebalo dati sva ta prava, jer su postale neposlušne.
Kako to znamo? Baš po tome što su prava žena prva na udaru čim dođe do destabilizacije u nekoj državi, ili kao sada kada fašizam jača u celom svetu. Manjinama se uvek najpre oduzimaju prava i tu jeste interesantno da žene čine većinu populacije, ali se ipak smatraju manjinom, baš zato što se nad njima vrši sistemska opresija. I to je upravo ono što se danas događa i u SAD-u, i u Palestini, Poljskoj ili Avganistanu… i smatram da je tek počelo. Takođe, feminizam neće prestati da postoji dok god imamo patrijarhat i dok god smatramo da neki čovek vredi manje od drugog i/ili treba da mu služi.
No, osmi mart postoji kao internacionalni praznik da objedini borbu žena, radnica/ka i svih marginalizovanih grupa, i podseti na njenu važnost kroz istoriju i sadašnjost.
Osmi mart kao odgovor na trenutno stanje
Kako su naše sagovornice već rekle, nema prostora za debatu o ljudskim pravima, niti feminizam može da nestane dok patrijarhat uz kapitalizam čvrsto stoji. Stoga, bez obzira na težinu pritiska, lokalnog i internacionalnog, žene, radnice/ci, LGBTQIA+ zajednica, složno, svakodnevno nose borbu za prava i dostojanstvenost svakog bića.
Osmi mart je svakako odraz bunta i snage žena i drugih marginalizovanih grupa, te u (ponovljenom) trenutku kada se feminizam osporava, uočavamo aktivistkinje i aktiviste koje/i složno, pogotovo tokom ovog praznika, definišu borbu, te daju do znanja da nema posustajanja.
U duhu Osmog marta, naša sagovornica, aktivistkinja Jovana Petković LogiČavka pojašnjava na koji način treba da nastavimo feminističku borbu, dajući uvid da to jeste, u stvari, jedna borba za sve nas:
Tako što ćemo biti glasnije nego ikad. Volim da kažem da je feminizam počeo „organski“ da preuzima svet, a to znači da je svest žena o sopstvenoj opresiji narasla do tog nivoa da više nikad neće moći da bude kao ranije. Bunićemo se, borićemo se, branićemo se. Malo sporije napreduje, ali se u svetu razvija i klasna svest i to su borbe koje su u principu neodvojive.
Bitno je da shvatimo da su sve borbe jedna borba, sve je povezano: i ekološka borba, i feministička, i borba protiv rasizma, antisemitizma, cionizma, fašizma, homofobije, transfobije, borba za prava radnika… sve su te borbe u stvari borba protiv jednog sistema koji počiva na ugnjetavanju, hijerarhiji, eksploataciji i mržnji. Tako je jedino smisleno da ovogodišnji Osmomartovski marš nas pozove na zajedništvo i solidarnost, da brojnošću pokažemo da nismo smo same i da smo spremne da stanemo jedna uz drugu protiv svih opresivnih ideologija i onih koji od njih profitiraju.
Dakle, borba oličena Osmim martom uvek će biti odgovor na poziciju žena i drugih opresiranih grupa. No, očigledna sveobuhvatnost feminističkog delovanja jeste teskobna, kako i zvuči, te sociološkinja i istraživačica Hristina Cvetičanin Knežević daje uvid u jednu sferu koju često, boreći se, i zaboravimo:
Ovaj Osmi mart dolazi u političkom trenutku u kojem su ženska prava sistemski potkopavana, i to kroz zakonodavne inicijative, javni diskurs i normalizaciju nasilja. U takvom kontekstu, čak i način na koji biramo da budemo prisutne postaje politička odluka.
Sa druge strane, patrijarhat se održava oslanjajući se na ženski rad koji je uvek neplaćen, po pravilu emocionalni i očekivano organizacioni. Očekuje se da žene uvek izdrže još malo, da budu amortizer krize, da drže zajednice na okupu dok se strukture moći preko njihovih leđa radikalizuju. Iscrpljivanje žena nije slučajno, ono je deo političke ekonomije straha. Zato smatram da je važno da ovaj Osmi mart redefinišemo, da on ne bude samo dan protesta, već i dan strateške regeneracije.
Briga o sebi i međusobna solidarnost nisu povlačenje iz borbe, već njen preduslov jer sestrinstvo nije emotivna parola, već infrastruktura političkog opstanka. Ako nas čeka dug period nestabilnosti i pritisaka, a čeka nas, onda moramo da gradimo kapacitete da izdržimo, a to znači žene za žene, žene sa ženama, potrebna nam je mreža podrške koja jača pojedinku i kolektiv istovremeno. Zato je za mene ovaj Osmi mart podsećanje da je briga deo otpora, a to je duboko i lična i politička pozicija.
Upravo, kao što su i naše sagovornice naglasile, u smeru internacionalne borbe, brige i solidarnosti, marševe širom sveta odlikovaće parole za prava žena, radnica/ka, LGBTQIA+ ljudi, migrantkinja i migranata, palestinske zastave i otpor prema fašizmu. Na tim marševima daćemo jedne i jedni drugima, kao i opresorima, znak da smo tu i da je feministička borba i te kako tražena i prisutna.
MOŽDA VAM SE SVIDI
