Premoreni i premorene svakodnevnim radom, koji je neretko obeležen propustima u poštovanju radnih prava, poput neplaćenih prekovremenih časova, svi i sve jedva čekamo priliku da slobodan dan iskoristimo što dalje od radnog mesta i stresora. Zato ne čudi što će proslava Međunarodnog dana rada, koji se tradicionalno obeležava 1. maja, proteći uglavnom u opuštanju ljudi u prirodi.
Pa ipak, mnogi radnici i mnoge radnice nisu svesni i svesne cene tih kratkih bezbrižnih momenata. Globalni indeks prava pokazuje da je 2025. godina videla drastično pogoršanje uslova za radnu snagu širom sveta — a Evropa i Amerika dobile najgore ocene na indeksu od njegovog osnivanja 2014. godine. Od 151 anketirane zemlje, samo sedam je dobilo dobre ocene. Ostale zemlje su zabeležile značajno kršenje fundamentalnih prava, poput slobode govora i prava na okupljanje i kolektivno pregovaranje.
Ključno je pitanje, dakle, u kom kontekstu obeležavamo Prvi maj danas, i šta on za nas predstavlja? Možemo li zaista da priuštimo da okrenemo glavu na drugu stranu, dalje od problema i radničke borbe?
Ova i druga važna pitanja uputile smo ljudima koji se aktivno zalažu za unapređenje radnih prava. Danilo Ćurčić, programski koordinator inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, dao nam je važne uvide u trenutni položaj radne snage na tržištu. Milica Lupšor iz Udruženja za radna prava žena ROZA nam je dalje približila značaj 1. maja kao praznika, naročito u današnjem kontekstu.
O položaju radnika i radnica danas: Gde smo na tržištu rada, i kakva je naša budućnost?
Ako bi trebalo opisati položaj radne snage danas jednom rečju, rekle bismo da je ,,neizvestan”. Moderno doba omogućava radnicima i radnicama da rade i zarade od kuće, relociraju se u potrazi za boljim uslovima i prošire svoje karijere van rigidnih okova diploma. Ova fleksibilnost, međutim, nije tako savršena kao što na prvi pogled izgleda.
Istorijski gledano, ljudska civilizacija nije prvi put pod udarom vrtoglavog socioekonomskog ,,napretka”. Ipak, to stvar ne čini ,,lakšom” po radnu snagu. Dok države uvode strože regulative, a organizacije se sve više oslanjaju na digitalizaciju i veštačku inteligenciju, radnici i radnice širom sveta ubrzano ostaju bez radnih mesta. Ekonomska nestabilnost uzrokovana društvenim sukobima samo produbljuje ove probleme, otvarajući put siromaštvu i preteći ljudskoj egzistenciji.
Danilo Ćurčić iz inicijative A11 ovako opisuje uticaj vrtoglavog napretka tehnologije na radna prava ljudi:
Sve je više primera kako napredak tehnologije utiče na radna prava pojedinaca – od onih očiglednih, kao što su otpuštanja zbog toga što su neki procesi automatizovani pa ljudski rad nije više potreban, preko masovnog digitalnog nadzora zaposlenih do poslova koji zavise od algoritama koji podstiču pojedince da više i duže rade kako bi imali povoljniji položaj na platformi preko koje pružaju svoje usluge. U pogledu položaja radnika možemo očekivati dalje pogoršanje njihovog položaja i sve veće oslanjanje poslodavaca na „veštačku inteligenciju“, koja je, pokazalo se, model koji svoj rast i kreiranje vrednosti zasniva na enormnom ekspolatisanju naših podataka, rada ili prirodnih, zajedničkih resursa koji postoje na ovoj planeti.
U ovom kontekstu, gig ekonomija — oblik rada po principu privremenih i povremenih poslova — nastavlja da raste i razvija se. Dok se sa jedne strane naglašavaju fleksibilnost i autonomija u radu kao benefiti gig ekonomije, šta je sa pravima radnika i radnica na internetu?
Danilo Ćurčić komentariše:
Kao i sa drugim domenima rada, i u ovoj oblasti postoji čitav niz problema koji se skrivaju iza fleksibilnosti i autonomije, a zapravo su zasnovani na skoro pa neograničenoj dostupnosti radnika i njihovoj spremnosti da zarad te autonomije i „fleksibilnosti“ trpe kršenja prava koja im pripadaju činjenicom da ulažu svoj rad.
U situaciji kada je nova globalna kriza na vratima, kada se očekuje dalji rast cena energenata i nesigurnosti u lancima snabdevanja, bojim se da će se stvoriti uslovi da se položaj i ovih radnika dodatno pogorša jer će se u uslovima nesigurnosti i povećane kompeticije za poslovima očekivati njihovo zadovoljstvo samom činjenicom da su deo gig ekonomije. Odgovor na ovakve uslove i potencijalni razvoj događaja leži u daljem organizovanju i povezivanju radnika na internetu, izgradnji odnosa solidarnosti sa drugim radnicima i postavljanju kontrateže trci do dna kojoj prisustvujemo u oblasti radnih prava.
Produbljuju li se socijalne razlike svim ovim problemima, i da li smo u riziku da se suočimo sa narastajućim siromaštvom stanovništva širom sveta? Danilo za Rezon Magazin kaže:
Svetski izveštaj o nejednakosti pokazuje da je svet postao bogatiji ali i da je to bogatstvo dovelo do produbljivanja nejednakosti. Uprkos novim tehnologijama, revoluciji u korišćenju veštačke inteligencije i možda naivnom očekivanju da će sve to dovesti do opšteg blagostanja, situacija je suprotna – radnici na čijem teškom i nisko plaćenom radu se zasnivaju modeli veštačke inteligencije ili oni koji su involvirani u gig ekonomiju su u sve težem položaju jer dodatna vrednost koju kreiraju ne ide njima već onima koji se smatraju njihovim poslodavcima.
Danila smo pitale i da prokomentariše svetsku političku nestabilnost i moguće posledice trenutnih ratova na radnu snagu u svetu.
Kad god se suočavamo sa nestabilnostima, oni koji imaju manje moći, bilo da su ekstremno siromašni ili da su zaposleni radnici koji ulažu svoj rad u kreiranje neke vrednosti i profita koji ne ide njima, snose najveći teret ovih nestabilnosti. Zato se sa pravom može očekivati kreiranje uslova za dalje modele na tržištu rada koji su zasnovani na eksploataciji radnika i njihovom podsećanju da uvek može gore.
Sa druge strane, fleksibilizacija tržišta rada i liberalizacija dolaska stranih radnika u Srbiji, u kombinaciji sa izuzetno slabo razvijenim kontrolnim mehanizmima u domenu radnih odnosa, stvoriće uslove da se dodatno iskorišćava težak položaj stranih radnika u Srbiji i da se njihov rad nedovoljno vrednuje. Nažalost, često se stranih radnika prisetimo samo onda kada naiđemo na ekstremne slučajeve njihove eksploatacije ili u onim još nesrećnijim slučajevima kada pretrpe fatalne posledice na gradilištima. Izgradnja solidarnih modela podrške i saradnje koji će parirati i izazivati ovakve modele razvoja važna je možda više nego ikad i zbog toga se nadam da ni ove nestabilnosti i nesigurnosti koje nas čekaju neće proći bez odgovora radnika i svih onih koji podržavaju radničku borbu.
Prvi maj nekada i sad: Da li znamo šta obeležavamo (i kako bi ta proslava trebalo da izgleda?)
I dok se radnici i radnice širom sveta suočavaju sa gore opisanim neizvesnostima i izazovima, Međunarodni praznik rada će i ove godine, kao u mnogima do sada, proteći mahom u organizovanim druženjima u prirodi širom Srbije.
Uranak, roštilj i boravak u prirodi, međutim, nisu oduvek bili glavna obeležja 1. maja na ovim prostorima. U Jugoslaviji se državni praznik ustanovljen 1945. godine slavio drugačije, kako nam pojašnjava Milica Lupšor iz Udruženja ROZA.
Budući socijalistička država, gde su radnici/e imali/e ključno mesto, ovaj praznik je imao važno mesto u izgradnji novog, pravednijeg društva. Izvorno, 1. maj predstavlja borbu radnika i radnica za bolje uslove rada, pa bi u novoj, državi radnika, protesti i štrajkovi bili suvišni. U cilju uspostavljanja takve slike, u prvim decenijama, država je organizovala prvomajske parade kako bi pokazala snagu radnog naroda i uspešnost preduzeća. Kasnije se obeležavanje ovog praznika sve više premeštalo u privatni prostor, odmor sa društvom i čuveno roštiljanje, što nam je ostalo kao tradicija.
Danas, pod teretom posla i svakodnevnih obaveza, jedva čekamo praznični dan zarad slobodnog dana i odmora. Povezivanje sa drugim ljudima, i nadoknađivanje viđenja prijatelja i porodice, mnogim ljudima je najbitnije. Ali, da li smo došli i došle do tačke gde su protesti i štrajkovi suvišni, pa imamo tu privilegiju da ,,postignute slobode” proslavljamo bezbrižni i bezbrižne u prirodi?
Ako gore napomenuti nestabilni uslovi rada i ugrožena radna prava nisu dovoljan indikator, treba se setiti onog najočiglednijeg. Mnogi radnici i mnoge radnice zapravo nemaju slobodan dan 1. maja, a kad rade, često nemaju prazničnu dnevnicu koja bi im po zakonu sledovala. Kako bi se rešio ovaj problem (a i mnogi drugi), potrebna je udružena inicijativa sindikata i nevladinih organizacija i, pre svega, svest i aktivnost građana i građanki koje će adresirati ovaj problem konstantnog urušavanja radnih prava u Srbiji.
Milica Lupšor nam daje sledeći komentar:
Postoji i mnogo širi aspekt ovog problema, a to je odsustvo radnih sudova, i izuzetno dugotrajni sudski procesi, nedovoljan broj inspektora rada, i generalno sistem koji ne štiti radnike/ce. U pogledu slobodnih dana i neisplaćenih uvećanih dnevnica nije čak potrebno ni menjanje zakona, kao što je to slučaj sa nekim drugim pravima koja (ne) ostvarujemo. Problem je nepoštovanje zakona, što je postalo realnost i svakodnevna praksa. To nešto sa čim se suočavamo svi: nekažnjivost.
Nekažnjivost je problem koji postoji već jako veliki broj godina. Dokle god se ta praksa nekažnjivosti ne promeni, dok se ne dese prvi slučajevi da radnici i radnice tuže firmu i dobiju spor, zato što su bili uskraćeni za pravo koje im po zakonu sleduje, neće se ništa ni promeniti. Do onog momenta dok poslodavci ne budu primorani da poštuju zakone, i shvate da ne mogu da se pozivaju na iste samo kada je to u njihovu korist, već da imaju obavezu da ih poštuju i kada oni idu u korist radnicima/cama.
Milicu smo pitale i kako se budi svest ljudi, a naročito mladih osoba čije pamćenje možda ne seže dovoljno daleko u istoriju, o potrebi za udruživanjem i protestima radnika i radnica.
Važno je da mladi znaju istoriju, jer jednom osvojena prava nisu zagarantovana i lako ih možemo izgubiti, što danas i jeste slučaj. Radnici su se u 19. veku izborili za osmočasovno radno vreme, ali u realnosti, danas većina radnica/ka u Srbiji radi 48 sati nedeljno, iako zakon propisuje 40 sati. Poznavanje prošlosti može nas inspirisati da pokrećemo promene danas. Na primer, u Jugoslaviji je postojao Sud udruženog rada, kao oblik zaštite radnih prava, što danas zvuči nadrealno, ali upravo zbog toga moramo se podsećati šta je sve moguće.
Ipak, ne treba prenebeći činjenicu da određena vrsta udruživanja i borbe za radnička prava nije nestala. Mnogi i mnoge od nas su svakodnevno na ulicama, boreći se za pravednije društvo, pa se tako i za 1. maj organizuje veliki broj protesta širom regiona. Naša sagovornica napominje:
Pozitivno je što se poslednjih godina organizuju protesti, nekad manje nekad više uspešno, ali je jasno i da je potrebno da budu masovniji i snažniji. Ta potreba se pre svega ogleda u sve gorim uslovima rada, ali sa druge strane još uvek ne postoji snažno sindikalno organizovanje, koje se iznova i iznova uči. Sindikati imaju ključnu ulogu u unapređenju položaja radništva i potrebno je da oni ojačaju, možda upravo kroz unutrašnju reformu i veći angažman žena i mladih.
Što se tiče aktivitičkih organizacija, one po pravilu imaju mali domet, i svoju delatničku moć koriste da ukažu na određene probleme i rešenja, one mogu da alarmiraju javnost, ali nemaju kapacitet za masovnost. Zato je potrebna saradnja svih aktera/ki, (re)izgradnja poverenja u sindikate, jasna vizija borbe, ali pre svega moramo se organizovati. To zahteva posvećenost i učenje, ali samo organizovano radništvo može postići bolje uslove.
Poruka je jasna. Jedino udruženi i udružene možemo da se usprotivimo eksploataciji i da se izborimo kako za bolje uslove rada, tako i za pravednije društvo. Ova borba je neprestana, ali nada za bolje sutra zasigurno postoji.
Izvor naslovne fotografije: Freepik
MOŽDA VAM SE SVIDI
Svetski dan slobode medija u neslobodnom društvu
