Postoji jedan termin u psihologiji koji označava odvojenost od stvarnosti, poput vrste sanjarenja u budnom stanju ili izuzetnog fokusa na iskustvo koje nije trenutno. Disocijacija se uglavnom opisuje kao mentalno stanje koje rezultira iz izrazitog stresa ili traume kao vrsta zaštitnog mehanizma, ali predstavlja nesposobnost osobe da se poveže sa stvarnošću, te je onemogućava da adekvatno živi.
Čini se, ipak, da čovek neke modele disocijativne misli preuzima i sam, svesno, ophrvan brojnim društvenim nestabilnostima, od tržišta i ekonomije pa do ratova. Kako drugačije bismo preživeli i preživele — pod preduslovom da svi i sve mi imamo osnovne trunke humanosti i empatije u sebi — sve nasilje i smrti drugih oko nas?
Čovek ne može biti previše senzitivan ako želi da preživi u svetu koji je inherentno surov od svog nastanka — ali ova floskula ne važi u izuzetnim istorijskim trenucima, poput ratova, i onim trenucima kada se samo tešimo da nemamo moć da promenimo stvari da bismo zaboravili i zaboravile sopstvenu odgovornost. A šta se dešava sa žrtvama koje ,,tamo negde” stradaju s verom u bolje sutra? Kuda odlaze njihova tela, i njihove duše? Na to nas podseća roman ,,Dečak dolazi” Han Kang.
Više o autorki i istorijskoj pozadini romana ,,Dečak dolazi”
Han Kang (1970) je južnokorejska spisateljica rođena u mestu Kvangđu, poznatom po masovnom protestu protiv diktature vlasti koji se završio tragično 1980. godine. Han se sa svojom porodicom preselila u prestonicu Južne Koreje, Seoul, samo četiri meseca pre ovog događaja, što je ostavilo autorku sa osećajem ,,krivice preživele” nakon masovnih ubistava koji su se tamo desili. Događaji u Kvanđuu čine veliki deo njenog pisanja.
Han je studirala i diplomirala Korejski jezik i književnost na univerzitetu u Seolu 1993. godine. Već je tada počela da piše i poeziju i prozu. Ali pravi uspeh sa pisanjem je doživela 2016. godine, kada je sa svojim romanom ,,Vegetarijanka” dobila priznatu Booker nagradu. Već 2024. godine, dobila je priznanje za svoj autorski rad Nobelovom nagradom za književnost, i tako postala prva južnokorejska spisateljica koja je dobila ovu nagradu u istoriji.
Mada su brojne društvene teme ono što odlikuje radove Han Kang, najčešća i najprominentnija tema jeste nasilje. Ovo se najbolje ogleda u romanu ,,Dečak dolazi” (2014), koji ja Han napisala po događajima iz protesta u Kvanđuu.
Tokom skoro 10 stravičnih dana u Kvangđuu 1980. godine, skoro četvrtina jednog miliona stanovništva grada je učestvovala u protestima protiv brutalne militarne vladavine tadašnjeg režima. Protestujući protiv opresivnog režima koji je gušio slobodnu reč i misao, a uz to i nasilno preuzeo vlast, studentske i građanske grupe su tražile demokratiju i izbore. Dobile su vojsku na ulicama i smrt.
Vojne snage su krenule na sopstvene građane i građanke da uguše proteste, izazivajući još veći revolt, te su se grupe i sukobile. Ovaj sukob je rezultirao u nebrojenim smrtima. Zvanični vladini izvori su tvrdili da je bilo oko 200 umrlih civila, dok su civili tvrdili da ih je bilo preko 2,000.
Iako se smatra velikim korakom u dovođenju demokratije u Južnoj Koreji, sam protest u Kvanđuu nije postigao oslobođenje od diktature, a počinioci masovnih ubistava nikada nisu kažnjeni. Zato se on smatra, do dana današnjeg, velikim bolnim mestom Južne Koreje — ranom koja nikada u potpunosti nije zarasla.
Nekoliko pohvalnih reči o jeziku i strukturi romana
,,Neka sećanja nikad ne zaceljuju. Vreme ne briše njihovu oštrinu, naprotiv, briše sve drugo, ostavljajući samo njih.”
To su reči romana ,,Dečak dolazi” Han Kang, u kome pratimo mlade ljude, uglavnom decu, kako prolaze kroz nasilje i smrt na ulicama Kvangđua. Dok se bore za nešto što ni sama ne mogu u potpunosti da objasne, ali osećaju u svojim srcima, ova deca prolaze kroz strahovite trenutke koji ih obeležavaju za ceo život — ili vode u smrt.
Han koristi deskriptivan, nemilosrdan jezik da označi nasilje. (Iako nismo čitale original, prevod na srpski sa korejskog deluje izbalansirano realističan i savršeno poetski.) Ispunjen aluzijama, metaforama i sarkazmom koji odoleva smrti disocijacijom od traume, jezik ovog romana je savremen i stvaran poput događaja koji opisuje. Ulepšavanja i romantizacije nema, jer kako ih može biti u jednom tako strahovitom iskustvu?
Kako se nastavlja život nakon što toliko ljudi umre pod rukom nasilne vlasti? Kako, naročito nakon što lica koja su počinila zločine nisu odgovarala za svoje postupke? Ova pitanja postavlja roman ,,Dečak dolazi”, i implicitno odgovara da odgovora nema — i da se život nastavlja kao preko žive rane koja nikada ne zaceljuje.
,,Kvangđu je bio drugo ime za nešto što je izolovano, silom zgaženo, oskrnavljeno. Zračenje još uvek traje. Nebrojeno puta se ponovo rađao da bi ga ponovo ubili. Gnojio se kao rana koja nikada ne zaceljuje, eksplodirao i u krvi bio ponovo izgrađen.”
U isto vreme, važno je ne zaboraviti, kako odgovornost ne bi nestala, ali i kako bi se pamtili životi koji su dati — kao i šta je nestalo u jednom trenu, i zašto. Čitave budućnosti izbrisane su u jednom trenu, od produžene ruke takozvanih moćnika koju su činili vojnici, isto tako ljudi, kao narod koji je stradao na ulicama.
,,Kao što su neki vojnici bili izuzetno brutalni, bilo je i onih neobično uzdržanih… Pogrešila sam što sam ih smatrala žrtvama. Oni su ostali zato što nisu hteli da budu žrtve. Kada pomislim na tih deset data u tom gradu, setim se trenutka kada čovek na samoj ivici smrti, pretučen, poslednjom snagom otvara oči. Trenutak kada pljune krv i polomljene zube, silom podigne teške kapke da pogleda svog mučitelja.”
Sa ovim rečima, ,,Dečak dolazi” prevazilazi svoje granice i prenosi jedno sveprožimajuće, univerzalno iskustvo sa kojim narodi širom sveta, nažalost, mogu da se poistovete. Zar sama Srbija nije doživela, u više navrata, da joj organi reda tuku građane i građanke na ulici do krvi? Zar nije doživela cenzuru, maltretiranje, smrt zbog diktature?
Ovako predstavljeno kolektivno iskustvo je možda teško ponovo preživeti, makar i kroz stranice knjige, ali je važno učiniti to, jer nas podseća na važnost slobode i borbe za život.
,,Dečak dolazi” Han Kang nije roman koji se preporučuje za uživanje u čitanju. Od prve do poslednje reči u ovom delu, gorak ukus u ustima će vas naterati da se osećate nelagodno u sopstvenoj koži, ali to je, upravo, njegovo majstorstvo. Nasilje se ne da ,,ulepšati” i ublažiti. Han prikazuje sav užas fizičke i psihičke traume žrtava kako bi nas podsetila da moramo, i možemo, bolje, jedni i jedne za druge.
U trenutnoj političkoj situaciji u svetu, ovaj roman je, nažalost, više nego aktuelan.
Izvor naslovne fotografije: wirestock/Freepik
Tekstualni izvori: ,,Dečak dolazi” Han Kang, prev. Mila Stamenković i Čo Jang Vo, Beograd, Čarobna knjiga, 2025.
MOŽDA VAM SE SVIDI
