Umesto uvoda o samom romanu, želimo da izdamo upozorenje. Ono se odnosi na sve ljude koji su doživeli neku vrstu fizičke i psihičke traume i zlostavljanja u životu. ,,Malo života” Hanje Janagihare nije roman koji se čita kao melem za ranu, iako definitivno to može biti, ako ste dovoljno daleko na putu zaceljenja posledica traume. Čak i u ovom slučaju, njegove centralne teme i opisi bude jake emocije, te vam savetujemo da dobro procenite da li ste spremni/e za ovaj kompleksan put kroz predstavu ljudskog života i ljudske psihe.
Ako se odlučite da ,,Malo života” uzmete u ruke i krenete na podvig od nešto preko 800 stranica, čeka vas lakoća pripovedanja, pomalo nestabilna struktura i nagrađujući psihološki uvidi. Mada su, uistinu, opisi nasilja na granici preteranosti, a poneki tokovi radnje se gube u nepovrat.
Centralne teme romana ,,Malo života” Hanje Janagihare
Roman ,,Malo života” Hanje Janagihare je objavljen 2015. godine, i do sada je bio nominovan za nekoliko važnih nagrada, a neke je i osvojio. Razloge za dobru kritiku nije teško otkriti. Ovo delo pokreće, i na živopisan način, jednostavnim, razumljivim jezikom, istražuje mnoge teme sa kojima se možemo poistovetiti.
Pitanje identiteta, rase, klase, roda i seksualnog opredeljenja
Likovi u romanu ,,Malo života” su individue, uglavnom muškarci, iz različitih društvenih miljea. Njihov rod, rasa, klasa i seksualno opredeljenje određuju njihove identitete na različite načine, prikazujući nam kako dalje ti identiteti diktiraju i društvenu pripadnost.
Džud je osoba bez porekla i porodice, a sa traumom iz detinjstva. Vilem je dečko sa sela koji u velikom gradu traži ispunjenje uskraćeno od roditelja tokom detinjstva. Džej-Bi je porodični mezimac koji kapitalizuje svoju rasnu pripadnost sve dok ga to ne isprazni. Malkom je bogataš koji ne može da nađe svoje mesto u siromašnom, marginalizovanom društvu.
Naročito je zanimljiv način na koji ,,Malo života” pokreće teme seksualnog opredeljenja. On ne uzima lične izbore kao teme po sebi, već suptilno preispituje identitet kroz seksualno opredeljenje. Da li se on menja kroz opredeljenje, ili je slučaj obratan? Da li neke odluke pravimo zato što želimo da pripadamo određenim društvenim grupacijama?
Na sličan način se postavlja pitanje klasne pripadnosti. Težak život ljudi koji pripadaju najnižim klasnim slojevima prikazan je nedvosmisleno, u svoj svojoj surovosti. Ali, onda nas roman pita: Šta sa ljudima koji su ,,između”?
,,Malkom je osećao, iako se trudio da to sakrije deljenjem priče iz sopstvenog detinjstva (nešto o novogodišnjoj jelci koja je morala biti kupljena nakon Nove godine), da je nedostatak privilegija takmičenje u kome je on bio odlučan da pobedi, uprkos nedvosmislenom trijumfu druge osobe.”*
Roman nas zapravo podseća da u savremenom svetu i klasno privilegovana osoba može imati osećaj odbačenosti zato što zapravo ne pripada nijednoj marginalizovanoj grupi, ma koliko da oseća nepravdu i krivicu zbog svog statusa. A kako se onda treba boriti protiv toga? Da li je odricanje od bogatstva rešenje? Da li to zapravo nekome pomaže?
I krajnje pitanje nije da li mi treba tu osobu da ,,sažaljevamo” ili se sa njom ,,saosećamo”, već šta treba da uradi ta osoba da bi se ,,oprala” od bogatstva koje nije tražila.
Roman ,,Malo života” suprotstavlja situacije i determinante u životu različitih ljudi kako bi pokazao sivu liniju među njima i kompleksnost savremenih problema u društvu koje pretenduje na ,,progresivnost” (u popularnom smislu te reči).
O traumi i ljudskom trpljenju
U centru ovog romana nalazi se priča o nasilju koje oblikuje prošlost, sadašnjost i budućnost. Dete koje ga doživljava izrasta u čoveka koji nikada nije prevazišao posledice preživljenog. U tom smislu, ,,Malo života” je zapravo realističan, sirov prikaz čovekove sposobnosti — ali i nesposobnosti! — da istrpi i preživi.
,,Nekad se činilo da se plašio svega, i to je mrzeo kod sebe. Strah i mržnja, strah i mržnja: često, činilo se da su to jedini kvaliteti koje poseduje. Strah od svih ostalih, mržnja prema samom sebi.”*
Lakim, deskriptivnim jezikom, Janagihara ističe emocije koje određuju život žrtve koja je preživela nasilje. Strah, stid i mržnja vode sve Džudove akcije, onesposobljavajući ga za funkcionisanje u društvu. On je uspešan tužilac i advokat, naizgled visoko obrazovan i veoma uzdržan, ali ispod njegovog savršenog odela se krije izmučen duh koga jure ,,hijene”.
Tako dolazimo i do otkrivanja Džudove navike ,,pražnjenja” loših emocija — samopovređivanja. Janigahara nedvosmisleno želi da pokaže zašto je nanošenje bola sopstvenom telu kod žrtve koja je već preživela slom duha i tela jedini način da se podseti da je živa, ali i da ne zaslužuje bolje od života. Kod ovakvih osoba, samopovređivanje lako sklizne u fatalnost, te tako ,,Malo života” ujedno pokazuje i kako je osoba koja spolja izgleda savršeno stabilno spremna da izvrši samoubistvo.
Ono što još želimo da naglasimo je da ovaj roman za temu uzima jednu veoma kontraverznu priču koja je, nažalost, poznata širom celog sveta, pa i na Balkanu. Protagonista ovog romana nasilje doživljava u manastiru kao dete, od monaha koji su ga prihvatili nakon što ga je porodica odbacila, te kojima je žarko želeo da podari svoje poverenje. Surovost religijskih institucija se u romanu ,,Malo života” ogoljava do kosti.
O važnosti ljubavi i prijateljstva
Postavljanje ljubavi i prijateljstva kao sidra koje može da ukotvi traumu i učini je podnošljivom u romanu ,,Malo života” dolazi očekivano, ali ne u formi klišea. Uistinu, ljudski odnosi su ono što ima sposobnost da pomogne u zalečenju rana koje upravo ljudske akcije nanose.
,,… Možda bih rekao da je ovaj ceo incident metafora za život: stvari se razbiju i nekad se poprave, a najčešće shvatiš da šta god da se pokvari, život se sam preuredi da nadoknadi tvoj gubitak, nekad na najlepše načine.”*
Harold, univerzitetski profesor koji usvaja Džuda u kasnim godinama života, predstavlja spomenuto sidro u Džudovom životu. Njegovo prisustvo nije dovoljno da izleči traumu, jer to može samo rad na samoj traumi (uz stručnu pomoć), ali u mnogome pomaže u zaceljenju rana i menjanju percepcije žrtve.
Harold predstavlja idealnog roditelja koji svoje dete voli bez obzira na sve, te tako podseća koliko je ovakva ljubav važna za razvijanje samopoštovanja i zdravog pogleda osobe na sebe samu.
,,Kao odrastao čovek, postao je opsednut potragom tačnog momenta u kom su stvari pošle po zlu, kao da bi onda mogao da ga zamrzne, sačuva u želatinu, podigne i pokaže celoj učionici: Tada se desilo. Tada je počelo.”*
Džud zapravo provodi godine tražeći odgovor na pitanje šta je on, i kada, učinio pogrešno da ,,zasluži” sve što je preživeo. Njegov um se opsesivno obrće oko sopstvene krivice, uopšte ne uzimajući u obzir misao da ništa ne može biti opravdanje za nasilje. Ovaj osećaj krivice nagriza njegovo samopoštovanje i, uopšte, mišljenje o samom sebi, što dalje onemogućava razvitak odnosa sa drugim ljudima.
Džud se krije od drugih, maskira svoje slabosti i ne deli svoje traume i osećanja jer se plaši da je njegova prošlost odraz njegove izvitoperenosti, a ne njegovih zlostavljača. Zato je za njega nemoguće da ostvari kvalitetne odnose sa ljudima koji zaista brinu o njemu i pružaju mu svoju ljubav, i tako izleči traume kroz postupan proces verbalizacije i samoosvešćivanja.
Pa ipak, može se reći da je Džud u neku ruku optimista. Pored svih užasa koje je doživeo, on prkosi traumama i pokazuje stvarnu, odlučnu želju da opstane, iako možda ne da zaleči svoje traume.
,,Svakog meseca, svake nedelje, on je birao da otvori oči, da živi još jedan dan na svetu.”*
Na kraju, važno je odati priznanje ovom romanu i za način na koji predstavlja fizičke posledice nasilja i njihov uticaj na kvalitet života žrtve. Džud je osoba sa invaliditetom koja, pored toga što beži od prošlosti, mora svakoga dana da se suočava sa poteškoćama u obavljanju raznih dnevnih zadataka, a uz to i obezbedi sebi opstanak u svetu u kome se oseća prepušten jedino sebi.
Suočen sa svim tim posledicama, protagonista romana ,,Malo života” smatra da je život odveć veliki poklon za njega.
,,On sebe podseća da samoća nije glad, uskraćenost, ili bolest. Ona nije fatalna. Niko mu ne duguje njeno iskorenjivanje. On ima život bolji nego mnogi drugi ljudi, bolji nego što je ikada mogao da zamisli. Želeti saputništvo uz sve ostalo bi delovalo kao pohlepa.”*
Tako smo na otvoren način suočeni/e sa celim jednim procesom unutar uma koji dovodi čoveka do zaključka da nije dostojan, ili da nema pravo, na ljubav i saputništvo, što je najveća kazna za jedno, u prirodi, društveno biće.
Mane romana koje za sobom ostavljaju osećaj nedovršenosti i teskobe
Roman ,,Malo života” Hanje Janagihare se često promoviše kao priča o četiri prijatelja na putu samootkrovenja u Njujorku. Dok je ovo tačno do određene tačke, nakon prve polovine romana, radnja se u potpunosti fokusira na Džuda, Vilema i Džudovog očuha Harolda. Životi Malkoma i Džej-Bija padaju u drugi plan, i mada su oni aktivni učesnici u životu Džuda i Vilema (Malkom više nego Džej-Bi, doduše), mi više ne dobijamo potpuni uvid u njihove živote. Informacije o njima do čitalaca i čitateljki dolaze u fragmentima, neposredno, a neki pokrenuti dramski tokovi i tokovi radnje ostaju u potpunosti neistraženi do kraja.
Ovaj autorkin postupak ne dolazi kao iznenađenje. Za razvijanje sve četiri priče u podjednakoj meri, na izabran način pripovedanja, autorka bi verovatno dobro premašila 800 stranica. Ipak, ostaje pitanje da li bi onda bolji izbor bilo žrtovanje nekoliko desetina stranica zarad postavljanja samo jedne teme, i izrazitog fokusiranja jedino na Džudovu priču?
Za one koji/e se rano investiraju u živote prijatelja, ,,Malo života” ubrzo može prerasti u mukotrpno psihološko istraživanje za koje se nisu prijavili/e, te ih i razočarati. Izneverena očekivanja sa početka do samog kraja nisu opravdana.
Uistinu, ,,Malo života” nudi mnogo u svojoj predstavi jednog života celokupno provedenog u posledicama traume. Ono što mu se može zameriti jesu odveć žive slike nasilja, naročito jer se odvija nad detetom, ali se isto tako ne može prenebreći činjenica da sve one služe svrsi (uvek volimo da se pozovemo na Aristotela).
Koliko god scene nasilja bile preterane i odveć stvarne, slikovite, one pokazuju slamanje jednog tela i duha koje nije uvek jasno ljudima koji nisu doživeli takve traume. Iz traumatičnih iskustava opisanih u ovom romanu se nedvosmisleno može razumeti zašto kod nekih žrtava nasilja izlečenje ne dolazi brzo — a nekada u potpunosti i izostaje.
* Citati su prevod autorke i dolaze iz izdanja: A little life, Hanya Yanagihara, Vintage Books, New York, 2016.
Izvor naslovne fotografije: Suzana Mijatović
MOŽDA VAM SE SVIDI
Nedeljna ukrštenica #28
Kako kreme za sunčanje preveniraju bolesti kože
