Kao i svaki tekst koji pokušava da odredišno govori o nekoj temi, i naš, obzirom na naslov, kreće od zavrzlame zvane definicija. Pojam „feministički filmovi“ jeste širok, te u sebi sažima više klasifikacija.
U smislu roda i vrste, feministički film može da bude u svakom rodu: bio igrani, dokumentarni, eksperimentalni, hibridni, i u svakoj vrsti, kratkometražni, srednjeg metra, dugometražni… Žanrovski, takođe: od akcije do drame u igranim filmovima, od filma o kulturi do socijalnog u dokumentarnim i eksperimentalnim, sve to može biti feministički film.[1]
Gledajući tako, feministički film može se posmatrati kao samostalna vrsta i samostalan žanr, ali kod mnogih autor/ki ne dobija to mesto. Stoga, probaćemo ukratko da pojasnimo naše viđenje feminističkog filma pre nego što započnemo listu feminističkih filmova za sva vremena.
Feministički film – određenje
U bilo kom rodu, vrsti i žanru, feministički film, stvoren od autora i autorki, ima za cilj da prikaže iskrenu (istorijsku ili trenutnu) poziciju žene, njenu borbu u svetu u kome patrijarhat vlada. Ta pozicija žene jeste suprotna od onoga kako su mahom muški autori decenijama u filmu (vekovima u drugim umetnostima) prikazivali.
Feministički film stvara sliku žene daleko od nama poznatog istorijskog stereotipa, kojeg filmska autorka (teoretičarka i rediteljka) Lora Malvej (Laura Mulvey) naziva male gaze (muški pogled, muško sstanovište, prim. prev) u eseju „Visual Pleasure and Narrative Cinema“. Film sa feminističkog stanovišta udaljava se od stereotipnog prikazivanja žena (kao glasnih i/ili slabih, i/ili neurotičnih i/ili nemoralnih bića i/ili brižnih majki…) te preispituje svet koji očekuje rodnu determinisanost žena.
Takvih filmova i te kako ima, te će ovaj članak biti samo prvi u nizu lista feminističkih filmova koji su utemeljili i utemeljavaju pojam.
5 feminističkih filmova koje morate pogledati
De cierta manera (1974)
Nadovezujući se na svoje ranije filmove kratke forme, kubanska rediteljka Sara Gomez (Sara Gómez) stvara, koliko je poznato jedini, dugometražni igrani film De cierta manera („Svako na svoj način“, prim. prev; engleski prevod: „One Way or Another“). De cierta manera je hibridna tvorevina studije roda, klase i margine, ljubavne priče i dokumenta stvarnosti Kube posle revolucije.
Kao dokumentaristkinja života crnih Kubanaca i Kubanki, Gomez u De cierta manera istražuje na koji način dva sveta idu sa progresijom, ostavljajući tradicionalno, prošlo i konzervativno za sobom. No, to prošlo nije vezano samo za rod i klasu, niti je samo evropocentrično, već razmatra i odupiranje kulturi nastaloj u Kubi, u afričkoj dijaspori. Naime, bratstvo Abakua (Abakuá) praktikujući religiju Santerija (Santería) imali su na umu da kao (bivši) robovi, te njihovi potomci, očuvaju tradicionalne običaje (mahom) Zapadne Afrike odakle su ih Španci kidnapovali.
No, kako se bratstvo temelji na muškoj zajednici koja čuva tradicionalne vrednosti, ono, u novom ključu, biva posmatrano mizoginim, te izazovnim za razvoj kubanskog društva. S druge strane, prikazana je feministička borba za obrazovanjem i slobodom bića, koja biva sputana u zajednicama koje su izuzete iz progresivnog menjanja Kube.
Kako De cierta manera kao centralnu priču stavlja heteronormativni odnos, autorka kombinuje slike klasne nejednakosti, seksizma i rasizma kao neodvojivih propusta Kubanske revolucije, birajući da oslika pojedinačnu borbu zajednica na putu ka socijalnom napretku. Gomez, naposletku, možemo reći, i upozorava da jednakost ne može da se uspostavi na svakom nivou i u svakoj zajednici istim principom, te da revolucija, da bi svima bila draga, zahteva mnogo više rada od svrgavanja prošlog sistema.
„Fatma 75“ (1975)
Selma Bakar, tunižanska rediteljka, producentkinja i aktivistkinja, 1975. godine svom radu dodala je i feministički esej o ženskoj borbi u Tunisu „Fatma 75“ (فاطمة 75). Glavna junakinja je studentkinja književnosti, koja kroz tri doba u dvadesetom veku prikazuje feminističku borbu, sve nedaće sa kojima su se susrele aktivistkinje, kao i sve žene u Tunisu tokom perioda sticanja različitih prava.
Prvi deo se odnosi na stvaranje pokreta Unije Tunižanki ili Unija Muslimanki Tunisa (1930-1938), dok je drugi deo period kada se žene pridružuju borbi za nezavisnost. Drugi deo posebno daje univerzalnu sliku feminizma kao suštinski emancipatorskog principa koji u svojoj borbi ne izostavlja druge potlačene, već se ujedinjuje sa njima.
Treći deo je u vezi sa periodom implementacije ideje o jednakim pravima u sistem. Tokom 1956. i 1957. godine, donosi se zakon o ravnopravnosti, koji podrazumeva, između ostalog, i jednake plate i mogućnosti. Međutim, posebno zanimljiv segment filma jeste i seksualna edukacija, odnosno demistifikacija ženskog tela, te upoznavanje žena iz ruralnih predela sa kontracepcijom.
Na kraju, daje se jedna velika poruka koju svi antifeministi/kinje zaboravljaju, a to je da sloboda i prava koje žene imaju danas (iako posvuda poljuljana) nikako nisu slučajna, niti su deo nekakvog prirodnog procesa, već su proizvod viševekovne revolucionarne borbe žena i drugih potlačenih.
„Žana Dilman, Trgovački kej, 1080 Brisel“ (1975)
Život običnog ljudskog bića i te kako može da bude estetski vrhunsko prikazano delo i politički višeslojno obojeno. Džojsov „Uliks“ nam je početkom dvadesetog veka pokazao da ljudski život u jednom danu može da bude plodonosan kao deset godina Odisejevog vraćanja, te smo naučili da su nam priče malih ljudi mnogo bliže nego one o božanstvima.
Jedno delo uspelo je estetski i narativno da zadivi, a da pritom publiku sve vreme drži na ivici anksioznosti, upravo govoreći o posve ,,dosadnom” životu jedne obične osobe, svakodnevne žene, Žane Dilman iz Trgovačkog keja, 1080 Brisel (originalni naslov: Jeanne Dielman, 23, quai du Commerce, 1080 Bruxelles).
Naslov aludira na specifičnost jedne junakinje, te se poigrava idejom da su životi mnogih žena isti, a da se samo razlikuju imena. Međutim, život glavne junakinje, koju tumači Delfin Sejrig (Delphine Seyrig), ipak, ironično, nije ogoljen od posebnosti.
Udovica, domaćica, majka i prostitutka u večernjim satima — kratak je opis života Žane Dilman koju pratimo tri dana. Fenomenalna autorka Šantal Akerman (Chantal Akerman) jednom umetničkom studiju života obične, skoro prosečne žene u Belgiji daje, bez volšebnosti, nesvakidašnji segment: način zarade. Pronicljivo oslikavajući sudbinu žena u kapitalizmu, i to onih koje su posebno potlačene, domaćice bez ikakvog prihoda, Akerman stvara teskoban osećaj zbog koga publika postaje uverena da će desiti krah junakinje i priče.[2]
Tako je feministički umetnički ogled društvenih normi pomerio granice narativa svojim tihim, sporim, trosatnim odmotavanjem klupka. Uticaj koji je film „Žana Dilman Trgovački kej, 1080 Brisel“ ostavio, videće se u mnogim filmskim stilovima koji odbijaju da ih uguši potreba za dinamičnošću, a 2022. godine Sight and Sound ga je proglasio najboljim filmom ikada.
„U raljama života“ (1984)
Preoblikujući svoj roman „Štefica Cvek u raljama života“ za filmsko platno, Dubravka Ugrešić se, uz Rajka Grlića, poigrava žanrom koji u svom nazivu ima reč „ljubavno“, prateći rediteljku Dunju (Gorica Popović) koja mora da donese srećan kraj Štefici Cvek (Vitomira Lončar).
Čemu ljubavna priča ukoliko nema srećnog kraja? Čemu glavna junakinja ukoliko nema stereotipa? Uz ova fundamentalna feministička pitanja u umetnosti i upozorenje na početak netrpeljivosti prema drugom u Zagrebu/SR Hrvatskoj/Jugoslaviji, Ugrešić i Grlić stvorili su urnebesno zabavnu komediju koja ne preza od provociranja ušuškanog/e gledatelja/ke, te načela male gaze kinematografije.
„Vađda“ (2012)
Neki filmovi, koji će se naći na našim listama, naprosto, imaju više istorijskog značaja nego estetskog, mada ni u tome ne manjkaju, jer neki/e autori/autorke samim stvaranjem dela omogućavaju filmu da se zove feminističkim. Takav je saudijskoarabijski film „Vađda“ (وجدة,,eng. „Wadjda“) koji je i te kako estetski vrhunski, ali možemo reći da je posve istorijski značajniji.
Rediteljka Haifa Al-Mansur (هيفاء المنصور), dok film nije bio legalan u njenoj državi, Saudijskoj Arabiji, 2012. godine stvara priču o maloj Vađdi koja želi da vozi bicikl, što je bilo zabranjeno za devojčice u istoj državi. Kroz borbu Vađde, Al-Mansur daje simboličan pečat svom stvaralaštvu u državi koja ponosno degradira žene.
Vađda je hrabra, prkosna devojčica koja će učiniti sve da prekrši zakon — da vozi bicikl — te omogućiti Al-Mansur da ukaže na besmisao uređenja Saudijske Arabije i buntovno ga ogoli. „Vađda“ će biti jedan proboj koji će doneti mnoge filmove o poziciji žena u Saudijskoj Arabiji, te doneti progresivne junakinje koja će alarmirati svet o stanju u ovoj azijskoj državi.
Ova lista (među našim mnogima) će se ovde za trenutak prekinuti, te vam dati vremena da, ukoliko želite, pogledate ove feminističke filmove, a potom će se nastaviti u nekom od narednih tekstova.
[1] Sve ideje o podeli filmova na rod, vrstu i žanr, i šta ta tri svojstva predstavljaju, kreću od filmskog kritičara Nikice Gilića. Filmski rod, prema Gilićevoj podeli, svodi se na način na koji se prikazuje određena priča, te kroz zajedničke činioce jednog skupa dolazi do podele na tri roda: igrani, dokumentarni i eksperimentalni, izuzimajući animirani, hibridni i druge. Potom vrsta biva svedena na potrebno vreme da se priča ispriča, te Gilić navodi dugometražni i kratkometražni film, kao i srednjegmetra, serijal, te jednominutni… Žanr, pak, zavisi od determinisanosti filmskog jezika u kojem autor/ka želi da ispriča priču, a žanrova ima u svakom rodu po nekoliko; u igranom – akcijska, drama, komedija…, u dokumentarnim i eksperimentalnim – poetski, kulturni, socijalni… (Gilić, Nikica. Filmske vrste i rodovi. Zagreb: AGM, 2007)
[2] Delo na svojevrstan način predstavlja umetničku verziju socijalne opservacije koju Beti Fridan primećuje u „Ženskoj mistici“ kao „Problem koji nema ime“ a koji predstavlja suštinsko nezadovoljstvo američkih domaćica koje su primorane na kućni, besplatan rad posle Drugog svetskog rata. (Friedan, Betty. The Feminine Mystique. New York: W.W. Norton & Company, 1963.)
Izvor naslovne fotografije: Unsplash/Thomas William
